Misli o našoj dramskoj književnosti i nekoliko obaveštenja o tome kako nastaju drame. Nešto o našim prilikama i o sarajevskom pozorištu.
Potražih u sarajevskom pozorištu g. Branislava Đ. Nušića, gde je on sada upravnik. Rekoše mi da je u sali. A tamo je bio pravi lom. Sve ispreturano, čak i veliki lusteri spušteni s plafona. Od skela i drugih stvari jedva i primetih g. Nušića kako se, kao mladić kreće po pozornici, sve nešto nadgledajući i uvek nešto nameštajući. Mislio sam da me nije primetio u onom haosu u sali. Ali prevario sam se. Jer, odjedanput, sa pozornice nestade g. Nušića, a preda mnom se pojavi pozorišni faktotum Mustafa sa saopštenjem da me g. upravnik čeka u kabinetu.
U nameri da g. Nušića pitam o koječemu
– Dobar dan. Kako ste? Šta radite? Hoćete li jednu crnu kafu? Mustafe, kafe!
Dočeka me upravnik sarajevskog Narodnog Pozorišta, kad uđoh u njegovu ukusno nameštenu kancelariju.
– Evo dođoh da Vas o koječemu upitam, razume se ako ste raspoloženi. Naše čitaoce bi, na primer, zaista interesovalo šta naš najveći i najplodniji živi dramski pisac misli o savremenoj našoj dramskoj književnosti. O tome prvo, a posle ako bude raspoloženja, još i o čemu drugom.
– Nesumnjivo da se dramska književnost, -počinje g. Nušić-, u nas posle rata razvija novim jednim elanom. Do rata, u celoj našoj južnoslovenskoj književnosti, mogla su se nabrojati dva do tri dramska pisca. Danas oni već pripadaju prošlosti. Izgledalo je, u jednom času, da naša rasa nije sposobna za razvijanje dramske literature. Međutim, današnja dramska književnost, daje naprotiv, jedno uverenje da će se i kod nas drama, kao literalni oblik, razviti i pre i popularnije od romana. Ne može se reći da je ona to već postigla. Ali, svakako tome se ide.
– Šta je, po vašem mišljenju, pomoglo ovaj razvoj?
– Razvoj nove drame nesumnjivo pomaže mnogo i razvijanje samog društva. Mi, stari, predratni dramski pisci, bili smo upućeni na male uske sredine. Pa, ako hoćete, i na male ljude. Danas su nastali novi odnosi. U našem velikom, posleratnom društvu niču novi odnosi, novi sukobi, novi pogledi. Sve to vodi dramatičaru široko polje rada i dobre uslove. Stoga ja i verujem u budućnost naše drame.
– Hteo bih da vas zamolim da mi odate tajnu: kako vi stvarate dramu, nalazite motiv i kako ga obrađujete?
– Ja ne znam kako drugi dramatičari postupaju ili rade. Sve svoje drame stvaram ja na osnovu sitnih opažanja. Iz jedne najobičnije stvari, koja mi se učini zgodna ja razvijam i mesim buduću dramu. Nikad nisam napisao komad zato što sam ga hteo da ga napišem.
– Nego kako?!
– Dobijem opažanjem jedan mali materijal. Taj se materijal kod mene kuva, često i po godinu pa i više dana. To mešenje ili kuvanje, to je čitav jedan proces. Scenu stvaram u sebi. One su gotove, tako da od trenutka kada sednem da pišem dramu, imam je već celu u sebi izrađenu. Otuda dolazi da ja vrlo brzo napišem dramu, jer imam do detalja sve izrađeno.
– Sećate li se, možda, kako ste došli na ideju i napisali jednu od svojih mnogo brojnih drama. Šta je bio konkretan povod jedne vaše drame? Konkretan jedan primer Vašeg autorskog stvaranja?
– Znam istoriju jedne svoje stvari kao vrlo interesantnu. To je “Običan čovek”.
… Voleo sam jednu devojku i napisao sam, naravno, jednu pesmu. Slučaj je hteo da, iako sam voleo tu devojku, nisam njoj posvetio tu pesmu nego je posvetim Kralju Milanu. A to me je odvelo u dvogodišnji zatvor. Baš u to vreme imao sam završne ispite na univerzitetu. A policija je htela da me omete, i na taj način je trebalo da ostanem nedovršen čak. Ja se zato rešim da bežim iz Beograda u Novi Sad ili Zemun, tamo da se spremim za ispite pa onda prečem u Beograd, da položim ispite, makar me posle toga i odveli u zatvor. U Beogradu sam morao da se sakrijem negde od policije, odakle bih lako mogao preći u Zemun.
Otišo sam u vinograd kod te gospođice. Moj prijatelj Sava Avramović prešao je dotle u Zemun da nađe čamac u kojem ću pobeći iz Beograda. U vinogradu se, međutim zatekao rođak te gospođice koji je bio policajac i koji me nije poznavao. Policija me je na sve strane tražila. Ja se stoga u tom trenutku sporazumem s gospođicom da se tom njenom rođaku, policajcu predstavim pod tuđim imenom. To predstavljanje trajalo je svega pet do deset minuta, koliko i njegova poseta.
… Ta mala sitnica dala mi je povoda da polako mislim i napišem komad “Običan čovek” Ova sitna stvar me je toliko obuzela da sam u pameti izradio skoro celu dramu. Pričao bih tako bilo kod kuće, bilo među prijateljima o toj stvari. Primetio sam da svakom prilikom, kod svakog ponovnog pričanja, uvek nešto novo dodam što bi mi tog trenutka palo na pamet. Pričajući ja sam gradio dramu. Tako sam na kraju krajeva, posle godinu – dve dana, kad je stvar dozrela, imao izrađeno sve do detalja. I onda, razume se, ništa lakše nego sesti i napisati za dve do četri nedelje celu stvar.
… Mogu u pogledu moga načina rada reći još i ovo. Uvek sam zaokupljen dvema ili trima idejama. I dok jednu radim, dotle se druga već razvija.
“Mesto čestitke šalje jubilaru ovaj crtež njegov, tj. najiskreniji poštovatelj, Uroš Predić – U Orlovatu, 4. feb. 1905.
– Imate li mnogo stvari koje bi da uradite ili razvijete?
– Prema onom što ja imam pred sobom i što bih želeo da izradim, ja mislim da do sad nisam dao ni svoju ni dobru polovinu. Verujte mo da mi je zato vrlo žao.
Ovog trenutka, na primer, jednovremeno radim tri stvari. To možda, izgleda malo čudno i fabrički. Ali ustvari nije tako. Svaka od ovih stvari već je prošla proces stvaranja. Ali ih ja radim istovremeno, sve jednog dana. Radim na njima naizmence. Kao sam koga dana raspoložen tako uzimam u rad i stvari koje najviše odgovaraju tom raspoloženju.
– Šta nam spremate novo?
– Radim jednu muzičku dramu “Večnost”. sadržaj je po staroj arapskoj priči, koja je poznata i našoj književnosti kroz Janka Veselinovića i Dragutina Ilića. Obojica su se ove teme dotakli i dali je u nepotpunom, pripovedačkom obliku.
To je ono: Jedan trenutak u grobu čitava večnost. Zatim radim jednu seosku komediju “Ušao đavo u selo”. I radim komediju koju sam bio napustio čitavu godinu dana, pa joj se opet vratio. To je “Gospođa ministarka”.
… Da li ću stići da napravim i ostale stvari koje imam u projektu, to zavisi u prvom redu od mog stomaka (g. Nušić pati od stomaka) i od sode bikarbone, u koliko bi mi ona pomogla da mi stomak ne diriguje inspiracije.
Ovde je završen razgovor sa g. Nušićem, dramskim piscem. kako je g. Nušić bio i prvi čovek Umetničkog Odeljenja, interesovalo nas je šta on misli o našim umetničkim prilikama, sad kad se toliko govori o ukidanju mog Odeljenja, G. Nušić, na sve spreman, bio je ljubazan da nam kaže i sledeće:
English
Be the first to comment