Aditivi: Šta se promenilo?

• Regulativa: Iako su mnoge zemlje pooštrile regulative o upotrebi aditiva u hrani, Srbija je i dalje suočena sa problemima u kontroli i inspekciji prehrambenih proizvoda.
• Zabranjeni Aditivi: Neki aditivi koji su tada bili dozvoljeni sada su zabranjeni u mnogim zemljama, kao što su E102 (Tartrazin) i E951 (Aspartam), ali se i dalje koriste u Srbiji.
• Skrivene Oznake: Proizvođači sve češće koriste hemijske nazive umesto E brojeva da bi prikrili prisustvo štetnih supstanci.

Najopasniji Aditivi u 2025.

U savremenoj prehrambenoj industriji, aditivi su postali neizbežni. Dodaju se kako bi produžili rok trajanja, poboljšali ukus, boju ili teksturu hrane. Ipak, mnogi od ovih aditiva nose ozbiljne zdravstvene rizike. U ovom članku istražićemo najkontroverznije aditive koji se često nalaze u svakodnevnim proizvodima i njihove potencijalne rizike.

E407 (Karagenan)

• Potencijalni rizik: Može izazvati upalne procese u crevima i povećava rizik od karcinoma debelog creva.
• Gde se nalazi: Sladoled, pudinzi, mlečni deserti, biljna mleka.

E951 (Aspartam)

• Potencijalni rizik: Kontroverze zbog povezanosti sa neurološkim problemima i mogućim kancerogenim efektima.
• Gde se nalazi: Gazirana pića, žvakaće gume, niskokalorični proizvodi.

E220 (Sumpor-dioksid)

Gde se nalazi: Sušeno voće, vino, pivo, konzervirano povrće.

Potencijalni rizik: Može izazvati respiratorne probleme, posebno kod astmatičara.

Kako prepoznati opasne aditive?

• Čitajte deklaracije i tražite hemijske nazive kao što su “natrijum benzoat” umesto E211.
• Izbegavajte proizvode sa dugim listama sastojaka, posebno ako sadrže aditive koji su zabranjeni u nekim zemljama.
• Koristite aplikacije za skeniranje proizvoda koje prepoznaju aditive i ukazuju na njihove rizike.

Kako izbeći štetne aditive u svakodnevnoj ishrani?

• Birajte sveže namirnice: Voće, povrće i meso sa pijace ili od proverenih proizvođača su bolji izbor.
• Izbegavajte industrijski prerađenu hranu: Proizvodi sa dugim listama sastojaka često sadrže štetne aditive.
• Naučite da čitate deklaracije: Obratite pažnju na sastav proizvoda i izbegavajte one sa aditivima koji su označeni kao potencijalno štetni.
• Koristite alternativne zaslađivače: Umesto aspartama (E951), birajte prirodne zaslađivače kao što su stevija ili med.
• Pratite najnovije informacije: Informišite se o istraživanjima i regulativama koje se odnose na aditive u hrani.

Zaključak

2014. je stanje bilo alarmantno i taj spisak aditiva i dalje je aktuelan. Danas, sa novim istraživanjima i regulativama, jasno je da su mnoge tadašnje tvrdnje bile tačne. Potrošači moraju ostati informisani i pažljivi prilikom izbora hrane.

The post Emulgatori i Aditivi: Opasnosti i Stvarnost 2025 appeared first on flick.rs.

Vinčanska civilizacija nije nestala – zatrpana je

Zamislite da stojite na obali mora, a ne na obali reke. Da gledate u daljinu sa Avale ili Ad Oktavuma i umesto Beograda vidite ogromno, sinje more koje se preliva preko Panonskog basena. Ovaj prizor nije samo metafora, već moguća slika prošlosti naše civilizacije.

Vinčanska kultura, koja je cvetala hiljadama godina pre nove ere, nije nestala misteriozno – zatrpana je! Muljem, lesom, slanim nanosima – morem koje je došlo i povuklo se, ostavljajući za sobom tišinu i arheološke slojeve.

Šta su nam ostavili? Artefakti, ravne ploče, tragovi soli i blata

U Jarkovcu, Vinči, i desetinama lokacija širom Banata i Šumadije, nalaze se tragovi – ploče, peći, domovi, grobovi, ali i neobjašnjivi slojevi soli i blata. Arheolozi često nalaze neočekivanu tišinu – bez tragova borbe, požara, nasilja.

Kao da je neko samo nestao, povukao se… ili bio potopljen. U Slancima – imamo i trag ugašenog vulkana, a u slojevima ispod današnjeg nivoa u Banatu – čitavi slojevi gradova.

Šta ćemo videti u ovom tekstu

Ovaj tekst povezuje više izvora – od najnovijih geofizičkih ispitivanja do starih mapa koje beleže zaboravljene topografije. Biće govora o Vinči, Jarkovcu, Ad Oktavumu, ali i o narodu koji nije nestao.

Pratićemo ih kako se sele na brda, rađaju nove gradove – i ostavljaju trag u jeziku: тврђава, дава, синје море.

Otkrićemo kako su prvi svedoci gledali sa visina kako im more pokriva domove. I kako su Сињани postali koren mnogih naroda Evrope.

Jarkovac i Vinčanci – više od 100.000 ljudi na prostoru sadašnjeg Banata

Na severu Srbije, u Banatu, kod sela Jarkovac, arheolozi iz srpsko-nemačkog tima otkrili su do sada nepoznato kasnoneolitsko naselje iz perioda 5400–4400. godine pre nove ere. Naselje se prostire na površini od 32 hektara – što je jednaka veličina 24 fudbalska terena!

Otkriveno je geofizičkim snimanjem i uočeni su tragovi više građevina, rovova i zidova, a mnoge građevine, pretpostavlja se su, bile spaljene, što može ukazivati na krizu ili napuštanje u žurbi.

„Naselje ove veličine je spektakularno. Geofizički podaci nam takođe daju jasnu predstavu o strukturi ovog lokaliteta od pre 7.000 godina“

– Fin Vilks, Univerzitet u Kilu.

Pretpostavke su da je u ovom delu Banata živelo po nekim procenama i do čak 100.000 ljudi, što je gotovo nezamislivo za neolit. To govori o razvijenom, stabilnom društvu koje je živelo u harmoniji sa prirodom – i bez sumnje bilo deo Vinčanske kulture.

Pauza u naselju 4400. godine pre nove ere: slučaj ili potop?

Oko 4400. godine pre nove ere, arheološki zapisi pokazuju nagli prekid života u nizijama Panonskog basena. Vinčanska i banatska naselja kao da su jednom prestala da postoje. Nije bilo tragova rata, ni pokolja, ni pljačke.

Nije bilo novih graditelja na istom mestu – kao da su svi zajedno nestali.

Umesto ruševina, arheolozi nalaze nanose mulja i lesa, kao i slojeve naslaga koje ukazuju na veliku količinu vode. Baš u tim zonama – Jarkovac, Vinča, Stračevo, i niz celu dolinu Tamiša – život je prekinut.

Da li je Sinji narod gledao kako nestaju njihovi gradovi?

Svedoci tog događaja možda su bili oni koji su živeli na uzvišenjima. Toponimi kao Ad Oktavum (160 metara morske visine), Mojsinsjke čuke (230 metara nadmorske visine) i drugih „čukaričkih“ lokacija, govore o novim mestima stanovanja. Odatle je bilo moguće gledati kako ravnice polako nestaju pod talasima.

Eh, zamislite njih kako gledaju sa brda, sa dine u svetlucavo prostrantvo ispred sebe.

U narodnom predanju govori se o „Sinjem moru“ – velikoj vodi koja sija, od koje je nastalo i ime naroda – Sinjani, oni koji su gledali i pamtili. Pamćenje je ostalo u jeziku i toponimiji, a deo tog mnogoljudskog naroda se preselio na više kote, dok je druga polovina možda tražila nove zemlje.

Geološki tragovi – nanos, les, mulj i bele stene

Veliki deo Panonske nizije je danas prekriven lesom – finim praškastim sedimentom koji nastaje usled erozije i prenosa vode i vetra. U Vinči, slojevi lesa i mulja iznad starih građevina govore da je nešto potpuno zatrpalo ove gradove.

Slankamen, Slanci, „Slani kamen“ – svi toponimi nose ime soli ili slanoće. Takva pojava je nemoguća bez prisustva vode ili mineralnih izvora u ogromnom obimu, kojih je Srbija bogata hvala Bogu!

Zanimljivo, u Slancima postoji i ugašeni vulkan (prisustvo zeolita u Slancima zahteva vulkansko mešanje sa morskom vodom.) te postoji predanje i sećanje na slano jezero – što otvara mogućnost da je kombinacija tektonskog poremećaja i podvodnih voda dovela do katastrofe.

Tragovi potopa – šta govore arheolozi i mape

Da li je slatka voda napravila prvi potop?

Prvi potop koji je pogodio ovaj prostor, od 6700. i 5700. godine pre nove ere, bio je posledica naglog otapanja glečera. Velike količine slatke vode prelile su se u nizijska područja Panonskog basena, uzdižući polako nivo reka, močvara i unutrašnjih jezera.

Lepenski Vir koji se nalazio na 59-65 metra nadmorske visine tada biva potopljen, dok su Vinča i Jarkovački grad još na suvom.

Stanovnici se prilagođavaju, počinje Starčevačka faza. Ova promena nije bila katastrofalna – već postepena i opipljiva. Posebno je yanimljiv drum u Banatu koji prati nivo vode na 68-om metru, kao da je u pitanju obalna linija nekadašnjeg mora.

Mapa: Voda na 68 m n.v. – Vinča i Jarkovac opstaju, Pančevo uz obalu.

„Ta voda je donela mulj, tišinu, i smrt za mnoge zaseoke. Neki su se uspeli oporaviti i počeli da prave tvrđave na uzvišenjima, da se utvrde i sledećem naletu vode.“

Drugi potop – slani talas i kraj vinčanskih ravničarskih centara

Oko 4400. godine pre nove ere, dolazi do velike katastrofe. Voda više nije samo blaga i sveža – već mešovita, slano-slatka, i dolazi brže. Postoje naznake da se u to vreme desila velika geološka i klimatska nestabilnost: vulkani, tektonski poremećaji, pa čak i proboj iz Crnog mora kroz Gvozdena vrata.

Na visini od 80 metara, sve prethodne ravnice su pod vodom. Na osamdesetom metru opet nalazimo na put je na ravnici ali pravi krivu liniju te prati ivicu nekadašnjeg zaliva, kao živa granica mora i opstanka.

Gradovi kao što su Vinča i Žarkovac (Jarkovac) nestaju pod nanosima lesa, soli i gline. Fosili školjki – i morskih i slatkovodnih – svedoče o brzini i silini udara.

Tek nakon tog potopa nastaje ono što mi danas poznajemo kao dave – tvrđave podignute na preostala uzvišenja, nove sigurne zone. Sa sobom je narod poneo jezik, znakove, svetilišta i simbole.

„Velike poplave nisu uništile narod – već samo njihove domove. Ljudi su se povukli, ali nisu nestali.“

Sinjani – sinji narod posle poplave

Prvi svedoci potopa sa brda: Ad Oktavum na 160 m

Dok su vinčanska i banatska naselja tonula u tišinu i mulj, jedan deo stanovništva preživeo je na uzvišenjima. Jedan od najvažnijih lokaliteta bio je greben Milićevog brda gde se danas nalazi Ad Oktavum, na visini od 160 metara nad morem – današnji plato iznad Višnjice, tačno u srcu nekadašnjeg svetog vinčanskog pojasa.

Odatle su gledali kako se doline pretvaraju u more. Taj prizor – sinje plavetnilo koje guta sve što je bilo dom – ostao je duboko urezan u kolektivno pamćenje. Ljudi koji su to preživeli postali su prvi Sinjani – narod posle mora.

Danas, na tom platou, i dalje postoje sumporni izvori, stene prekrivene solju, ali i praistorijski tragovi života – što potvrđuje da se život tu nastavio i nakon katastrofe.

Kolaps ravničarskih centara i seoba na uzvišenja

Veliki potop je izbrisao nizijske centre. Od 4400. do 3500. p.n.e. beleži se prekid kontinuiteta u dolinama. Ljudi više nisu gradili na ravnici – već su tražili uzvišenja. Čuke, ridi, grebeni i planine postaju nova svetilišta i sela.

Toponimi sve govore: Čukarica, Mojsinska čuka, Fruška gora, Vršačke planine, Singidun(um) – koren “sinj” povezuje ih sa svetlošću i visinama. To su čvorišta novog poretka, tačke sa kojih je moguće gledati – i preživeti.

Novi život: manje luksuza, više duhovnosti

Život posle mora bio je težak. Bez velikih zaliha, bez kompleksne infrastrukture, ali sa novim bogovima i novim simbolima. Kultura Vinče nije nestala – prešla je u novu fazu. Kult Boginje Majke nije zaboravljen – već transformisan u čuvarku loze, semena, ognjišta.

To je bila obnova iz pepela. Ili preciznije – iz mulja.

„Sinji“ kao trag u jeziku, mitologiji i toponimiji

Reč sinji znači svetleći, blistav, ali i morski – što nas dovodi do termina Sinje more. Narod koji je gledao u more, koji ga je pamtio.

Koliki je to narod bio? Rast stanovništva od 4400. do 2000. p.n.e.

Nakon Velikog potopa, u kojem su nestali čitavi gradovi Vinčanske civilizacije, oko 100.000 preživelih ljudi pronašlo je utočište na brdima, čukama i visoravnima širom Balkana. Tih „Sinjana“ – kako ih nazivamo po sinjem moru koje su gledali – postali su jezgro novog života, novih mitova i novih sećanja.

U stabilnim uslovima, bez velikih migracija, uz bogatu zemlju i lokalne resurse, populacija je mogla da raste prirodnim putem. Do 2000. godine p.n.e., broj stanovnika Balkana verovatno je narastao na između 500.000 i 1.000.000 ljudi.

Oni nisu više bili “Vinčanci” u smislu kulture iz koje su potekli, ali su nosili njihovo znanje, simbole, jezik i sećanje. Iz njih su se, postepeno, kroz vekove i milenijume, izdvojile prve zajednice koje će istorija zapamtiti kao Dardance, Pelazge, Dačane, Tribale, Tračane, Etrurce, Ilire…

Ovaj rast nije bio samo biološki – bio je kulturni, mitološki i identitetski. Počinje diferencijacija koja vodi u nastanak naroda.

2000. p.n.e.: Vinčanski naslednici dominiraju Balkanom

→ Kult Bogine Majke i dalje prisutan.
→ Populacija se širi na prostor buduće Trakije, Ilirije i Panonije.
→ Jezik ostaje stabilan i poznat.
→ Genetska struktura (I2a) i dalje dominantna – dokazano u Viminacijumu.

Ovi ljudi postaju koren kasnijih naroda: Dardanaca, Ilira, Tračana, pa čak i Sindana – naroda koji se uputio ka zapadu, do Velsa i Irske.

Gde su nestali gradovi? Tragovi pod zemljom

“Mulj koji ostaje iza mora ne briše samo kuće – briše i pamćenje.”
— iz beležaka Ranke Kuić o kontinuitetu jezika i naroda u srednjem Podunavlju.

Ravnica nije prazna – samo je zatrpana

Pogrešno je verovati da su vinčanska naselja prestala da postoje. Njihova infrastruktura je jednostavno – nestala ispod površine. Geofizička snimanja pokazuju pravilne rasporede rovova, zidova i građevinskih jedinica pod slojevima koje je donela voda.

Upravo zato je Alinei u svojim radovima isticao da “srpski jezik i toponimija kriju tragove autohtonog pamćenja”, koje nije došlo odnekud već je ostalo tu gde je i nastalo. Njegova teorija o “lingvističkom kontinuitetu” ima snažnu potvrdu u ovom prostoru.

“To što ne vidimo gradove ne znači da ih nije bilo – nego da ih ne tražimo na pravoj dubini.”
— Mario Alinei, Origini delle lingue europee

Kako izgleda panorama nekadašnjeg mora?

Zamislimo trenutak oko 4400. godine pre nove ere. Ravnice između Fruške gore i Vršačkih planina prekrivene su vodom. Na obodu tog mora, kao u lavorskom bazenu, pojavljuju se ostrva – Ad Oktavum, Veliko Gradište, Titelski breg. Ljudi se povlače na brda, dok im u niziji ostaju gradovi, predmeti, grobovi.

U tom kontekstu, pojam “Sinje more” postaje više od mitološkog izraza. Postaje istorijska stvarnost – plitko more koje svetluca u ravnici i ostavlja za sobom so, sediment i tišinu.

Dava gradovi – Pojava prvih tvrđava – dava

Dava kao srpska reč za tvrd utvrđeni grad

Zaboravljena i potcenjena, reč dava krije u sebi mnogo više nego što se na prvi pogled čini. I dok latinski zapisi i stare mape beleže desetine toponima koji završavaju na -dava, srpski jezik ih nesvesno čuva u svakodnevnoj reči TVRĐAVA. Ta reč nije tu slučajno – ona je trag kontinuiteta.

Dava označava utvrđeni grad, organizovani centar života, a u vremenu nakon velikog potopa – to su bile prve baze opstanka naroda koji se povukao sa poplavljenih ravnica.

Dava gradovi u Panonskom basenu

Na starim mapama nalazimo čitavu mrežu dava gradova u Banatu i današnjoj Rumuniji: Ziridava, Singidava, Comidava, Ramidava, Tamagadava, Zargidava, Argidava i mnoge druge.

Gotovo sve su smeštene na nadmorskim visinama između 100 i 300 metara – taman dovoljno da budu iznad nivoa nekadašnjeg sinjeg mora. Te tvrđave nisu bile samo vojni objekti – bile su i religijski, kulturni, trgovački i duhovni centri.

Od Vinče do Dava – kontinuitet pamćenja

Gradovi ispod nanosa su možda zatrpani, ali nisu zaboravljeni. Novi život se rađao na uzvišenjima. Narod Vinče nije nestao – on se reorganizovao. Graditelji dava su naslednici onih koji su gradili Vinču.

Oni su u novu epohu doneli znanje, jezik, simbole i mitove. Njihove nove naseobine bile su manje po širini, ali jače po dubini – sa središnjim svetilištima i moćnim zidinama.

Mapiranje dava – mreža svetilišta ili bastiona?

Ako se pogleda raspored dava gradova, primećuje se gotovo mrežasta struktura. Moguće je da su povezani putem karavanskih puteva i da su činili jedan organizovani sistem. S obzirom na kontinuitet simbola spirale i krsta u ornamentima, moguće je da je svaka dava bila i svetilište – ne samo tvrđava. Danas bi to bio pandan grad-svetilište, kao što su u srednjem veku bile Žiča, Hilandar, Studenica, ili manastiri Meteora.

Poređenja i izvori – šta govore stari pisci

Citati iz antike: Plinije, Ptolomej, Prokopije

Stari pisci nisu zaobilazili ove krajeve, naprotiv. Plinije Stariji u svojoj Naturalis Historia pominje narode i mesta Panonskog basena, uključujući tragove močvarnih i vodom bogatih oblasti. Ptolomej mapira Singidunum i njegove susede, ali i niz “dava” – gradova koji nose sufiks karakterističan za utvrđenja i civilizacione centre.

“Singidava, Ziridava, Ramidava…” – nabraja Ptolomej, što jasno pokazuje da je kontinuitet naseljenosti bio prisutan i važan, čak i kad današnja nauka okleva da to prizna.

Prokopije iz Cezareje, pišući o utvrđenjima Justinijana, beleži:

“Obnovio je mnoge gradove koje su prethodni potopi i zemljotresi razorili… i sagradio nove, iznad starih.”

Ove rečenice, premda stilizovane, govore o pamćenju koje seže duboko – čak i do potopa koji su bili pre rimske dominacije.

Ranka Kuić i Mario Alinei – jezička i genetska nit

Ranka Kuić je neumorno ukazivala na to da ne postoji diskontinuitet naroda na ovom prostoru. Kroz svoja jezička istraživanja, ona je povezivala vinčanske, slovenske i antičke termine, ukazujući da je čak i savremeni srpski jezik zadržao “prvobitne fonetske i semantičke kodove”.

Mario Alinei, italijanski lingvista, zastupao je teoriju autohtonosti slovenskog jezika na Balkanu. Njegova knjiga Origini delle Lingue Europee ističe:

“Srpski je jedan od retkih jezika koji nije prekinuo svoj razvojni niz još od neolita.”

Kombinacijom njihovih uvida, dolazimo do pretpostavke da dava ne znači samo “grad”, već i tradiciju, tvrđavu jezika i kulture, ukorenjenu na uzvišenjima posle potopa.

Koji zapisi govore o poplavama u regionu?

Poplave su deo narodnog predanja širom Balkana, ali i deo zabeleženih izvora. U rumunskim istraživanjima iz 20. veka pominju se dve velike hidrološke katastrofe – jedna iz perioda 5200–5000. p.n.e. (slatkovodna), i druga oko 4400. p.n.e. (intenzivna, sa tragovima sedimenta).

Geološki zapisi u Karpatima, kod reke Tise i Temišvara, beleže abruptne slojeve mulja i bele gline koji nisu prirodno nataloženi, već silovito naneseni – što upućuje na “masivnu, iznenadnu poplavu”.

U predanju oko Slanaca i Vinče, priče o “slanom jezeru” i “slanom tlu” prate starije narative. Moguće je da su svi oni delovi jednog istog događaja – potopa koji je vinčanski svet učinio nevidljivim, ali ne i zaboravljenim.

Zaključak – Kada Beograd ćuti, zemlja pamti

Ono što danas nazivamo Beogradom i Banatom možda je nekada bio zaliv jednog velikog, zaboravljenog mora. Arheološki slojevi, tragovi soli i mulja, mitovi o sinjem moru, spirale u vezovima, tvrđave na uzvišenjima – svi oni pričaju istu priču. Ne o nestanku, već o opstanku.

Vinčanska civilizacija nije nestala u vodi, već je uzdigla svoj duh iznad nje. Oni koji su ostali – Sinjani – nisu bili narod mora, već narod iznad mora. Pamtili su potop, prenosili znanje, čuvali simbole i jezike. Na svakom uzvišenju, iznikla je po jedna dava – tvrđava, svetilište, selo.

Ako se bolje zagledamo u pejzaže, u stare mape, u reči koje izgovaramo svakog dana – shvatićemo da prošlost nije zatrpana, samo je skrivena u jeziku i pamćenju tla.

„Nisu voda i zemlja ono što nas deli – već ono što nas povezuje sa sobom samima.“

The post Zaboravljeni Beograd: Kako je sinje more progutalo Vinču i Banat? appeared first on flick.rs.

Singidunum, naziv koji se tradicionalno pripisuje keltsko-rimskom poreklu, vekovima se smatra zvaničnim imenom Beograda pre dolaska Slovena. Međutim, ova naracija zanemaruje duboku prošlost ovog prostora, koji je bio gusto naseljen hiljadama godina pre Kelta i Rimljana, još od neolita i Starčevačko Vinčanske kulture, 6700–4500 p.n.e.) u vreme kada je prvi govorni jezik nastajao. “U početku beše reč…”.

“Antički istoričari navode da su u svojoj istoriji Panonsku niziju i široki pojas Podunavlja naseljavala plemena Sigina, Graukena, SINga i SINda.”

Zašto nam je to važno? – Upravo ćemo rečima “SIN”, “DAVA” “IL” “TOR” da uputimo na autohotnost naroda Singi / Sinji.

Da bi smo mogli da razumemo kako je nastala reč SINGI, prvo ćemo da opišemo reljefnu strukturu priobalnog Beograda pa ćemo da istražimo stare mape i vidimo koliko “singi-“toponima postoji, te doći do zaključka o zajedničkim osobinama, a to je boja, bela, više se misli na sjajna.

Bela Brda Beograda i okoline – Sinje Dine

Beograd leži na tridesetak brda, kažu, i možemo samo da zamislimo kako su ta brda izgledala u vreme kada je sagrađen Singidunum. U ovom tekstu ukazaćemo da je naziv SINGI potekao od srpskog jezika i obradićemo samo brda uz krivinu Dunava kod Beograda a u potezu od Višnjice do Grocke.

Znamo da su ta brda uglavnom od krečnjačkih i lesnih naslaga, tako da imamo da je Vinčansko brdo (poznato arheološko nalazište Belo brdo) nazvano po boji iskopine.

Ako krenemo nizvodno od Vinče nailazimio na Ritopek (Ridebeck) mesto na kojem stoje na dva piramidalno formirana brda i takođe je od belog materijala. Ispod tih brda najverovatnije se nalazi sličan materijal kakav je nađen u Vinči.

Ako uzvodno idemo dalje nailazimo na ostrvo Belu stenu tj. Šveb, a sastav plaže je najsitniji beli pesak. Dok na Višnjičkoj strani imamo lokaciju Bela Stena, takođe nazvanu po belom kamenu. Baš preko puta ostrva bela stena, nailazi se visoko uzvišenje na kojem se nalazi Singidum, na kojem se nalazi ad Octavum, a u podnožju Gradine počinje urbano naselje Višnjica.

Višnjica i njeni nazivi kroz vekove

Višnjica je mesto blizu centra Beograda i nalazi se na nekih desetak kilometara Kalemegdana. Višnjica datira još od rimskog vremena, a po svemu sudeći je i mnogo mnogo starija. Nalazi se u podnožju Milićevog brda i brda koje lokalci zovu Gradina i Vinogradi.

Razne nazive za Višnjicu nalazimo u kartama, austrijskim i turskim katastarskim zapisima, vojnim izveštajima i etnografskim mapama 18. i 19. pa i 16. veka. Zanimljivo je da na istom mestu nalazimo da se nalazi i Singidon na nekim kartama. Na slici dole vidite da je pored Beograda upisan Singodon.

Poznate varijante naziva kroz istoriju:

Na osnovu naziva kroz vekove videćemo da je Višnjici oduvek dodeljivano ime, kako su čuli tako su zapisali. Što nam dovoljno govori o postojanisti Višnjice daleko pre nego su te mape pravljene.

• Visgnizza
• Wisznica
• Woišnitza
• Wischnizza
• Wisnizza
• Višnjica (današnji oblik)

Samo ime „Višnjica“ može se tumačiti kao „mesto više“, ali i kao mesto višeg – više sile, više svesti, što u srpskom jeziku otvara vrata ka višem, nebeskom (bogu Višnjem).

Višnja kao drvo, ali i kao plod koji se često koristi u proizvodnji voćnih vina (vino od višnje – tradicionalno, ritualno, crveno, bogato).

Fonetska deformacija kroz strane jezike:

Zbog nemogućnosti izgovora glasova „nj“, „š“, „č“, strane administracije su zapisivale ime prema svojim jezičkim obrascima:

Zapisničari su beležili ono što čuju, ono kako su pričali narodi tog podneblja. Zapisničari nisu razumeli značenje naziva mesta nego su zapisivali onako kako im je pismo dozvoljavalo, dok su nekim kao Zemunu promenili drevno ime koje zapisaše Taurunum i nazvaše ga Semlin, Zemlin. Ko je razumeo značenja ovh topomnima, pa naravno narod koji je tu živeo a to smo mi.

Latini nisu poznavali slova Ž, LJ, NJ, Č, Ć, DŽ i Š, pa su se znalazili kako su znali i umeli. Slična je situacija i sa Germanima. Poenta je da oni nisu znali značenje reči, a mi znamo. To je ključni dokaz da smo tu od pamtiveka.

Višnjička banja je sastavni deo rejona Višnjica koja je sa svojim termalnim i lekovitim izvorima imala status banje i letovališta beograđana još od davnina, pa je moguće da je bila i svetilište u neolitu. Poznato je se da su izvori sumporne vode u pradavna vremena bila sveta mesta.

U blizini sumpornih izvora nalazi se tunel iskopan u kamenu i koji se račva na dve strane na čijim je krajevima nasilno urušen prolaz za dalje. Od koga je urušen, ne zna se. Nema istorijski pisanih tragova o njihovoj izgradnji. Ko zna možda su i tuneli povezani sa izvorima u okolini i sa drevnom narodom, koji je tu bio pre kelta.

A Kelti (Pogledaj šta mislimo o Letonskoj (keltskoj) kulturi) koji su tu bili kratko tek, 200 godina nisu imali vremena da ih naprave ida su ih Rimljani da su zatekli ili kopali već bi imali negde neki zapis o tome.

Poviše Višnjičke banje, imamo Lešće, na najispupčenijem brdu, na kojem se danas nalazi groblje, koje se moguće po obliku koji ima leži na humki ili nekom drevnom svrtilištu, ili što je pre verovatno na vinčanskom gradu.

Ako krenemo da se spuštamo sa Lešća nailazimo na Slance. A najstariji pomen Slanaca je iz turskog Popisa vlaha Beogradske nahije iz 1528. godine, upisano pod nazivom Islanac kao selo. Brda od Slanaca do Višnjice su: Brešće, Vukojev Valog, Golo Brdo, Gradina, Zmajevac, Lipovica, Milićevo brdo, Nikino brdo, Osovlje, Slanačko brdo, Trapino brdo.

Slanci je verovatno dobilo ime po slanom jezeru koje je tu nekada bilo, a sada su ostale samo slane naslage na tom mestu. Na obroncima Slanaca otkriven je i zeolit (o kojem sam več pisao), što ukazuje na vulkanske aktivnosi u starijoj prošlosti.

Probao sam da opišem rejon od Vinče do Vičnjičke banje i Karaburme, kako se vidi na slici Dunav se lomi u apsolutnoj lakat krivini i da je to usled visokih kamenih stena grebena koji je bio idealan za spas od velikih voda i poplava koje su ne retko pravile minipotope, a i kroz milenijume i imala evidentirane potope. Prirodno je i pretpostavlja se da je u jednom trenutku narod morao da se popne na uzvisine i tada je tu jednom trenutku paravio utvrđenja, tj. prve gradove.

Narod iz Višnjice je od pamtiveka pamtio Gradinu i možda je baš to mesto na kojem bi valjalo da počnu ozbiljnija istraživanja i da se proširi lokalitet Gradina zaštićenog arheološkog područja na šire područje od ad Octavum.

A Beograd. Hajde da vidimo imena njegova kroz epohe.

Sažeta tabela – nazivi Beograda kroz vekove:

Svi se slažu da je Beograd beli grad, a tako se i zvao na svim jezicima, a da li je moguće da to nije bio pre rimskog vremena? Teško.

Toponimi sa korenom “Singi” – od Beograda do Crnog mora

Postoji niz toponima sa korenom “Singi” koji se protežu duž Dunava — od Beograda (Singidunum), preko teritorije Dacije (Singidava), do potencijalnih varijacija u donjem Podunavlju. Oni svedoče o kontinuitetu jednog etničkog, jezičkog ili plemenskog sloja, koji je ušao u toponimiju cele regije.

1. Singidunum

• Lokacija: Beograd, Srbija
• Izvori: Ptolemej, Tabula Peutingeriana, Itinerarium Antonini, Notitia Dignitatum
• Etimologija:
  • Singi = dokazaćemo da je to srpska reč.
  • Dunum = “tvrđava” na keltskom jeziku.
• Napomena: Ovo je najpoznatiji i najbolje dokumentovani toponim sa ovim korenom.
  

2. Singidava (Singidaua / Singidaua)

• Lokacija: Dacija – najverovatnije jugozapad Rumunije, moguće kod današnje Orșove ili Mehadije.
• Izvori: Ptolemej (Geographia) – izričito navodi “Σιγγίδαυα” (Singidava).
• Etimologija:
  • Singi (pleme / region)
  • Dava = „grad“, „tvrđava“ na Singi jeziku imamo “tvr-dava“, “đava”.
• Veza sa Beogradskim Singidunumom – ista etnička osnova.

3. Sangidava / Sangidaua

• Lokacija: Donji tok Dunava, danas južna Rumunija, možda kod Corabie ili Turnu Măgurele.
• Izvori: Neki latinski itinerariji i rekonstrukcije dačkog sistema gradova iz 1–2. veka.
• Etimologija:
  • Vrlo blisko „Singidavi“, razlika je samo u samoglasniku.
• Napomena: Neki istraživači je uopšte ne razlikuju od Singidave — moguće kopistička greška u grčkom / latinskom tekstu.

4. Singidon / Drevni grad Pored Beograda

Šta tačno piše kod Prokopija?

U knjizi De Aedificiis („O građevinama“), Prokopije (6. vek) opisuje kako car Justinijan obnavlja mnoge tvrđave uz Dunav. U jednom delu on izričito kaže:

„…κατεσκεύασεν ἐπὶ τῆς ἐνταῦθα παλαιᾶς Σιγγηδών πόλεως…“
(„…Singidon, koji je odavno bio napušten, sada je obnovljen od strane Justinijana….“)

Ovo je ključno: Prokopije NE kaže da je Singidon isti kao tadašnji glavni grad (Singidunum je već bio grad), već da se nalazio pored, iza Višnjice, a Justinijan ga obnavlja — što otvara prostor za interpretaciju da se radi o starijem, mnogo drevnijem gradu.

Na slici vidimo očigledno postojanje Singidona i to na lokaciji gde se nalazi ad Octavum (na 8. milji / oko 12 km). Kao što vidimo singi je sveprisutno u podunavlju. Pa da vidimo šta znači SINGI?

O zajedničkom korenu imena Singidava – Singidunum – Singone

U francuskom naučnom časopisu (Revue des études anciennes, str. 145) nalazimo veoma značajnu belešku o povezanosti imena Singidava, Singidunum i Singone, gde se kaže:

“Singone, Singidava, Singidunum: tri završetka – ilirski, dački i keltski – za isti koren.”

Uprkos različitim jezičkim završecima u toponimima, autori jasno ukazuju da svi ovi nazivi potiču iz istog korena – Singi. Povezanost sa Siginima (Sigynes), koje pominju Herodot i Apolonije sa Roda, dodatno produbljuje ovaj kontinuitet. Francuski istoričar Camille Jullian smatrao je te narode pretečama Tauriska i povezivao ih sa nosiocima halštatske kulture.

Ipak, dovođenje imena Singi u vezu sa Halštatom (800–450. p.n.e.) teško može stajati, jer se već kod Apolonija spominju u kontekstu Argonauta, čije se mitsko putovanje tradicionalno smešta mnogo ranije – oko 1300–1200. p.n.e., pa čak i do 1400. p.n.e., u doba kasnog bronzanog doba, pre Trojanskog rata.

Za poređenje, Troja pada oko 1180. p.n.e, dok Mikenska Grčka traje od 1600. do 1100. p.n.e. Dakle, Singi se pojavljuju vekovima pre pojave Kelta na Balkanu, što dovodi u pitanje keltsko poreklo imena Singidunum.

Kakvo je značenje reči SINGI?

“Sin” – Starosrpski koren za sjaj, sunce, svetlost

U srpskom jeziku, naroda sa Dunava, pre grčkih, rimskih i slovenskih zapisa, reč “SIN” označavala je svetlost, sunce, sjaj. To i danas osećamo u našem jeziku kada kažemo:

• “Sinulo mi je” – došla mi je misao, zasijalo u umu
• “Sunce je sinulo” – pojavio se sjaj, svetlost
• “Sinje more”, “sinji Dunav” – sjajna, svetlucava površina
• “Sin” – sun, sunce, primer sinulo, obasjalo

Reč sinji nije boja. To je svetlo-sjajna svetlost, biserna nijansa — boja reflektujuće površine vode, boja svetlosti na horizontu. Sinji je sinje more, sinji obronci, sinja zora, sinji vitez.

Ovo pokazuje da imena Singidava i Singidon nisu tuđice, već drevne srpske reči – označavaju Sjajni grad, Sjajnu tvrđavu iznad sinjeg Dunava.

SINJIDUN+AV → SINGIDUN+UM – NJ>G

Kada spojiš sinji i Dunav, dobiješ:

“Sinji-Dun” → reč kojom su srbi zvali svetlu dinu pored Dunava.

Oni kako su čuli tako su i zapisali te sagradili grad – i nazvaše ga Singidunum.

Rimljani nisu imali “nj” niti su razumeli ono što čuju, pa zabeležiše:

• sinji → singi
• dun → dina, gradina

DAVA → TVRĐAVA

Zvanično DAVA = “grad” u trako-dačkom jeziku, ali šta je starije? Mi znamo da je “dava” ono što i jeste, Đava, TVRĐAVA, TVRDAVA.

• Kada se narod oslanja na svoju snagu on gradi “tvrdu-davu”

• Dava, To nije latinska ni germanska reč, već srpski iskonski sloj jezika – reč nasleđena direktno kroz protekle milenijume.
  

Nema diskontinuiteta naziva Beograd

Beograd se oduvek zvao Beograd.

Ali ne samo “beli grad” kao boja kreča — već “grad sjaja”, svetlosti, božanskog odsjaja Dunava, neba i uma.”

Lingvistički sled:

1. Gde je zaista bio prvi Beograd?

Šta se sada tumba ovim saznanjima?

• Nije Kalemegdan, već grad iznad Višnjice, na 160 m n.v.
• Singidunum je samo rimska verzija kasnije istorije.
• Singidon je pre-rimsko svetilište, tvrđava i grad na Beloj steni tj. gradini, iza Višnjice— obasjan Dunavom.

2. Ko su bili Singi?

• Ne „varvarsko pleme“ već nositelji svetlosne simbolike, narod koji je jezikom označavao svetlost: sin, sjaj, sunce.

3. Da li je srpski jezik naslednik trako-dačkog sloja?

• Ako su sin, dava, dun, don, gradina, tvrđava reči koje su preživele — onda ne postoji diskontinuitet sprskog sloja. Naš jezik seže mnogo dublje, u sam koren nastanka govornog jezika.
• Srbi nisu „došli“, već su se iznutra uzdigli — kao kontinuitet autohtonog sloja.

4. Zašto se Singidon zaboravio?

• Rimljani su spalili, ritualno i zbrisali drevni grad Singidon.
• Justinijan ga obnovio – ali kao davno napušten grad.
• Ime se prekrilo zvaničnim rimskim narativima, a jezički koreni ostali su kod naroda.

Zaključak

Beograd nije nastao. On jeste.
Bio je sjajni grad, sinji grad, đava na brdu iznad Dunava, od iskona.

Latinski oblik Singidunum je samo zapis onoga što su Rimljani čuli od naroda ovog kraja, bez razumevanja značenja.

Danas smo vratili značenje.
I ne samo značenje – nego i dušu Srbiji.

Poziv na diskusiju

Ova otkrića nisu konačna, i otvaraju mnoga vrata. Zato postavljam pitanja — ne da bih osporio istoriju, već da bih podstakao razmišljanje:

• Da li je moguće da je Beograd mnogo stariji nego što učimo?
• Da li su sin, don, dava i dun zaista naši iskonski pojmovi, sačuvani u jeziku do danas?
• Ako je Singidon postojao iznad Višnjice — zašto to nije deo zvanične arheološke mape?
• Da li postoji strah od priznavanja kulturnog i jezičkog kontinuiteta na ovom prostoru?
• Da li postoji strah da se deci predaje prava istorija?
• Zašto ne tragamo hrabrije za onim što nas povezuje sa korenom — umesto što tražimo opravdanja u tuđim narativima?

Ako imate dokaze, teorije, izvore, ili lična zapažanja — podelite ih.
Ako imate pitanja, ideje, intuiciju — pišite.
Ova diskusija pripada svima koji tragaju za istinom.

The post Kako je Singidunum dobio ime: Šta znači Singi? Gde je Singidon? appeared first on flick.rs.

Genetska istraživanja, lingvističke analize i istorijski izvori donose sve više dokaza da su Srbi potomci drevnih civilizacija Balkana. Teorija o “doseljavanju” u 7. veku postaje sve zastarelija, jer najnoviji DNK nalazi pokazuju jasan kontinuitet populacije od Lepenskog Vira i Vinče, preko rimskog Viminacijuma, pa sve do danas.

Pored genetike, arheološki tragovi i toponimi ukazuju na prisustvo razvijenih civilizacija na Balkanu daleko pre dolaska Rimljana i kasnijih slovenskih migracija. Jedan od ključnih primera je Singidon, naselje koje je postojalo pre rimskog Singidunuma, a koje je sistematski izbrisano iz istorijskih zapisa. Njegova lokacija poklapa se sa kasnijim rimskim vojnim uporištem Ad Octavum, što ukazuje na ciljano zatiranje prethodne kulture i nametanje rimskih struktura.

Jezik, imena mesta i kulturni obrasci pokazuju slojevitost uticaja, ali i neprekidnu nit koja povezuje savremene Srbe sa civilizacijama starim hiljadama godina. Ovaj članak istražuje kako genetika, jezik i istorija zajedno otkrivaju pravu priču o korenima Srba.

Singidunum (Beograd) – Tragovi Starijeg Singidona?

Ime antičkog Beograda Singidunum ne potiče od keltskog plemena Skordiska, niti je naziv u potpunosti keltskog porekla. Iako se često navodi da “-dunum” označava „utvrđenje“ u keltskom jeziku, prvi deo naziva Singi- ne može se sa sigurnošću povezati sa keltskom rečju za krug.

Ispravno tumačenje naziva Singidunum:

• Singidunum znači “Beli grad”, što se savršeno uklapa u geografiju Beograda, odražavajući sjaj krečnjačkih litica Kalemegdana.
• Nema dokaza da su Skordisci prvi dali naziv ovom mestu, već su ga verovatno preuzeli od starijeg naroda.
• Keltsko poreklo naziva nije sigurno, a Vinčanska i proto-indoevropska etimologija pružaju mnogo logičnije objašnjenje.
• Narod Singi moglo bi biti prvobitni nosilac ovog imena, a njihova genetika i kultura zaslužuju dalja istraživanja.

Međutim, postoji još stariji sloj istorije koji ukazuje na postojanje naselja Singidon pre dolaska Skordiska. Singidon, kao autohtono naselje, mogao je biti ključni trgovački i kulturni centar Balkana pre rimskih osvajanja.
Interesantno, kasnije su Sloveni ime folklorno tumačili kao „Sinji Dunav“ (pojam za sivi Dunav) zbog sličnosti izgovora, i mislilo se da je izvorišno ime je znatno starije od slovenskog dolaska i keltskog uticaja, a dali je to tako, saznajte u ovom tekstu kako smo dekodirali reč Singidunum.

Ako su Rimljani uništili Singidon i na njegovom mestu podigli vojni logor Ad Octavum, Castrum Flavije legije IV, to bi bio još jedan primer kako je antička civilizacija Balkana sistematski brisana i zamenjena rimskim administrativnim i vojnim strukturama.

Ova hipoteza dobija na snazi zahvaljujući kartografskim i arheološkim nalazima koji pokazuju da su Beograd i Ad Octavum imali dublju istoriju od one koju tradicionalna nauka priznaje.

Dunav (Danube) – Svedok Starog Poretka

Reka Dunav nosi ime koje je jedno od najstarijih u Evropi. Ono krije tajnu i ključ je za razumevanje

predrimskog perioda. Kelti su je zvali Danuvios, a Rimljani Danubius; taj isti koren se vidi u imenima reka poput Dona, Dnjepra i Dnjestra.

Ovi koreni ukazuju na drevnu kulturu koja je oblikovala naš jezik i identitet.

Blagotin – Blagotin je naziv ranoneolitskog lokaliteta u centralnoj Srbiji (kultura Starčevo, oko 6200. god. p.n.e.)​

Sam toponim je slovenskog porekla, sa korenom blag- u značenju „dobar, blag“ ili blago („bogatstvo, blago“) dok je utvrda “tin” se propisuje keltima. Moguće je da ime reflektuje kasniju narodnu predstavu o „blagom“ i plodnom zemljištu ili pronalaženju „blaga“ (arheoloških dragocenosti) na tom mestu.

Iako se ime Blagotin pojavilo mnogo posle neolita, kontinuitet naseljenosti tog kraja vezuje se za vinčansku i starčevačku kulturu – što sugeriše da savremeni naziv čuva sećanje na osobenost lokacije od davnina. (Napomena: Ne postoji antički zapis o imenu Blagotin; naziv je novijeg datuma, ali je dat primerom zbog svoje simbolike.)

Ostali toponimi – Mnogi drugi toponimi u Srbiji kriju slojevitu etimologiju. Npr. Viminacijum (kod Požarevca) bio je rimski grad čije ime verovatno potiče od latinskog vimen („prut, vrbovo šiblje“), aludirajući na vrbake kraj Dunava.

Takođe, Vinča (po kojoj je nazvana neolitska kultura) dobila je ime po savremenom selu, ali ime može koren imati u reči vino (vinova loza) ili starijem terminu.

Ovi primeri pokazuju mešanje jezičkih slojeva – od praistorijskih (predindoevropskih ili indoevropskih), preko antičkih (keltskih, latinskih), do slovenskih – što nam lingvističkim putem odražava smenu i spajanje kultura na tlu Srbije.

Genetske Studije: Od Lepenskog Vira i Vinče do Danas

Arheogenetska istraživanja poslednjih godina pružaju snažne dokaze o kontinuitetu populacije na centralnom Balkanu od praistorije do danas. Najstariji lovci-sakupljači iz mezolita, poput onih sa lokaliteta Lepenski Vir (oko 9000–6000. god. p.n.e.), nosili su haplogrupе (poput Y-DNK haplogrupe I2) koje su i danas dominantne među Srbima​.

U stvari, procenjuje se da oko 30% genoma savremenih Srba potiče od te prvobitne mešavine starosedelačkih lovaca i neolitskih poljoprivrednika u Đerdapu​.

Na Lepenskom Viru je arheološki dokumentovano mešanje domaće mezolitske populacije sa prvim zemljoradnicima pristiglim sa Bliskog Istoka posle 6200. god. p.n.e.​

Ta fuzija kultura (fizički vidljiva kroz zajedničke ukrase, arhitekturu trapezoidnih kuća i skulpture riba) ostavila je genetski trag koji i danas nosimo.

Velika studija drevne DNK iz regiona, objavljena 2021. godine, obuhvatila je uzorke od bronzanog do srednjovekovnog doba (uključujući rimske nekropole Viminacijuma) i uporedila ih sa modernim stanovništvom​.

Rezultati su pokazali izuzetnu genetsku postojanost: približno 50% genoma današnjih Srba potiče od autohtonog balkanskog stanovništva (bronzanog i gvozdenog doba), dok je drugih ~20% došlo sa slovenskim doseljenicima u ranom srednjem veku​.

To znači da doseljavanje Slovena u 6–7. veku nije zamenilo lokalno stanovništvo, već su se doseljenici pomešali sa potomcima starosedelaca​.

Zahvaljujući kontinuumu uzoraka od praistorije do danas, naučnici su mogli da kvantifikuju koliki deo drevne DNK opstaje u modernoj populaciji​. Na primer analize na nalazištima Viminacijum, Timacum Minus, Medijana i dr. pokazale su da su ljudi sahranjeni oko 5–6. veka imali genetski profil vrlo sličan današnjim Srbima, peko 50%​.

Kontinuitet pisma: Vinčanski koreni leptonskog jezika

Vinčansko pismo (5300–3200 p.n.e.) sadrži simbole koji imaju direktne paralele u kasnijim pismima, poput etrurskog, leptonskog, venetskog… Nakon dublje analize možemo zaključiti da su se u to vreme formirala pisma, ali da je to bio JEDAN GOVORNI JEZIK koji najviše pronalazi reči u današnjem srpskom jeziku.

Upoređivanje pokazuje da nijedan leptonski znak jezika koji se pripisuje keltima ne izlazi izvan vinčanskih simbola, sugerišući da su ova pisma izvedena iz autohtonog vinčanskog pisma, te da niko još nije dokazao suprotno.

„Latenska kultura je pre svega naslednik Vinčanske civilizacije, a ne njen kolonizator.
Nazvati ostatke na Karaburmi i Višnjičkoj Banji ‘keltskim’ bez DNK potvrde je ideološka konstrukcija, a ne naučni zaključak.“

Ovo ukazuje na kontinuitet simbolike i jezika, koji je kasnije manipulisan u 1. milenijumu p.n.e., često kako bi se “zamazao” autohtoni uticaj u korist keltskog ili rimskog narativa.

Kombinacija lokalne balkanske komponente i nove istočnoevropske (slovenske) komponente.

Posebno je zanimljiv nalazi iz Viminacijuma koji ilustruju genetsku raznolikost tokom Rimskog carstva: većina lokalnih Rimljana bila je potomstvo balkanskih starosedeoca (integrisanih u rimsko društvo)​, ali pronađen je i pojedinac sa izrazitim poreklom iz Istočne Afrike (nosilac Y-haplogrupe E1b1-V32 i mtDNA L2a1j)​.

Izotopske analize njegovih zuba ukazuju da je detinjstvo proveo van Balkana, verovatno na morskoj ishrani​.

Ovakav slučaj svedoči da su tokom antike robovi i vojnici iz udaljenih krajeva dospevali na Balkan, ugrađujući i svoje gene u lokalnu populaciju. Ipak, takvi doseljenici bili su malobrojni; glavna masa stanovništva imala je genetski kontinuitet od gvozdenog doba, preko rimskog perioda, sve do danas​.

Ukratko, savremeni genetički portret Srba može se objasniti kao slagalica slojeva: najstariji sloj su paleolitsko-mezolitski lovci (nosioci haplogrupe I, prisutni u Lepenskom Viru), zatim neolitski farmeri iz Anadolije (haplogrupe G2a, J2 i dr., pristigli u Vinčansko doba), potom nomadski Indoevropljani iz bakarnog i bronzanog doba (Y-haplogrupa R1b, R1a itd.), Kelti latenskog doba, romanizovani Balkanci, i najzad rani Sloveni sa istoka.

Svi oni su ostavili trag, ali su se stapali jedni s drugima. Tako današnji Srbi genetski kontinuiraju mnoge drevne populacije, što potvrđuje teza da su balkanski prostor i nakon velikih seoba naroda uglavnom nastavili naseljavati potomci domicilnih grupa uz nove dodatke, a ne potpuno novi doseljenici​

Seobe Skordiska, Sarmata i Drugih: Dodiri sa Praocima Srba

Kelti Skordisci doselili su se na Balkan u 3. veku p.n.e. nakon Keltskih pohoda kroz Grčku, ali tačno vreme i obim migracije nisu potpuno jasni. Naselili su područje oko ušća Save u Dunav (današnji Beograd), preuzevši postojeći Singidunum, ali su tu opstali samo oko 200 godina, pa su dokazi o njihovom uticaju ograničeni.

Pretpostavlja se da su se Kelti pomešali sa zatečenim stanovništvom, a kasnije i sa Rimljanima, iako tačna priroda tog mešanja nije potvrđena. Neka genetska istraživanja pokazuju sličnosti između današnjih Velšana i Srba, ali koreni te sličnosti nisu sigurno keltski, jer keltsko poreklo nije dovoljno dokazano. Zajednički kulturni elementi – poput frule i gajdi prisutnih kod Kelta i Srba – ukazuju na prožimanje, ali tačno poreklo ostaje neizvesno.

Kelti nisu nestali bez traga; deo njih je romanizovan u doba Rimskog carstva, a kasnije slavenizovan, što ukazuje na kontinuitet kroz asimilaciju, ali starosedeoci Balkana, uključujući proto-Srbe, već su bili prisutni pre njihovog dolaska.

Sarmati i iranska veza

U poslednjim vekovima stare ere i tokom prvog milenijuma n.e., stepski narodi iranskog porekla (Skiti, Sarmati, Jazigi, Alani) prodirali su u Panonsku niziju i Podunavlje. Sarmati, konkretno pleme Jaziga, naseljavali su Banat i Bačku u doba Rima, severno od Dunava.

Antički autori beleže sarmatsko pleme pod imenom Serboi (Sirbi) u oblasti severnog Kavkaza i oko Azovskog mora. Plinije Stariji (~77. n.e.) pominje Serbe na obali Meotskog jezera, a Ptolomej (~150. n.e.) locira Serboi u zaleđu Kavkaza, između severnih padina Kavkaza i reke Volge. Vizantijski car Konstantin VII Porfirogenit (10. vek) u “De Ceremoniis” beleži plemena Krevatas i Sarban na Kavkazu, blizu reke Terek, ukazujući na dugotrajno prisustvo ovih grupa.

Iako su Serboi bili sarmatskog porekla, njihovo ime podseća na Slovene Srbe. Tokom Velike seobe (4–5. vek), Sarmati su bežali pred Hunima ka zapadu, mešajući se sa proto-Slovenskim plemenima. Neki istoričari, poput Marije Gimbutas, smatraju da su Sarmati Serboi i srodni Hrvati (Horovati) preneli svoja imena na slovenske grupe, čineći etnogenezu ranih Srba i Hrvata. Ova hipoteza sugeriše da su Serboi iransko pleme koje se stopilo sa Slovenima, ali jezik i toponimi poput “Serbinum” (koji Ptolomej pominje u Panoniji) ukazuju da je koren “Serb-” bio prisutan na Balkanu mnogo pre slovenskih seoba.

Dodiri sa drugim narodima

Pored Kelta i Sarmata, prostor buduće srpske etnije doživeo je brojne uplive. Tračani i Iliri, praistorijski Balkanci, činili su osnovu stanovništva pre dolaska Rimljana i Slovena, a mnogi su preživeli kroz romanizaciju i kasniju slavenizaciju. Rimsko osvajanje (1–4. vek) dovelo je do priliva legionara, trgovaca i kolonista iz Italije, Grčke i Malog Azija, ali genetske analize (npr. iz Viminacijuma) pokazuju ograničen italski uticaj, uz nešto anadolskog nasleđa.

Kasnije su se naselili Goti (3–4. vek), Huni (5. vek), Gepidi, Langobardi (5–6. vek), i Avari (6–8. vek), ali su ove grupe ostavile više kulturnih nego genetskih tragova, jer su bile malobrojne ili su se povukle. Avari su vladali Panonijom, ali su Sloveni pod njima nastavili svoj život, a genetski tragovi Avara stapaju se sa lokalnim stanovništvom. Ovaj model asimilacije pokazuje da su starosedeoci Balkana, uključujući proto-Srbe, opstajali uprkos stranim uticajima.

Antički izvori o Srbima pre srednjeg veka

Iako se “dolazak” Srba vezuje za 7. vek n.e. (po vizantijskim izvorima), postoje stariji pomeni imena sličnih Srbima. Ptolomej u “Geografiji” pominje grad Serbinum u Panoniji, možda kod današnje Gradiške u Bosni, što može ukazivati na uporište proto-Srba. Strabon (1. vek p.n.e./n.e.) beleži reku Sirbis (stari naziv za Xanthos u Likiji), sugerišući da je koren “sirb-/serb-” postojao u različitim kontekstima, uključujući Balkan, mnogo pre Rimljana.

Ovi antički zapisi ukazuju da je srpski identitet, ukorenjen u jeziku i toponimima, postojao na Balkanu pre rimskog doba, suprotno narativu o “novopridošlim Slovenima”.

Teorija rasejavanja od Vinče do savremenog doba

Vinčanska kultura (5500–4500 p.n.e.) bila je jedna od prvih evropskih civilizacija, sa razvijenom zemljoradnjom, metalurgijom bakra i umetnošću. Prema teoriji rasejavanja, Vinčanci su migrirali ka srednjoj Evropi, Italiji, Skandinaviji i Britaniji, ostavljajući sličnosti u artefaktima i jeziku. Jezik Vinčanaca, iako nije sačuvan, možda je bio pra-jezik iz koga su nastali kasniji jezici, uključujući praslovenski, a savremeni srpski zadržao je elemente tog prastarog jezika.

Toponimi poput “Singidunum” (svetli grad) i “Dunav” nose drevne korene koji prethode Rimljanima. Na primer, “sinj-” (sjaj) i “don” (utvrđenje) u Singidunumu ukazuju na vinčanski fonetski sistem, dok “Dunav” (od pra-indoevropskog *danu-, reka) odražava kontinuitet od neolita. Ove reči nisu doneli Sloveni u 7. veku, već su bile prisutne u jeziku starosedelaca Balkana, uključujući proto-Srbe.

Teorija tvrdi da su Srbi prisutni na Balkanu od neolita – slovenska migracija u 7. veku bila je delimična, a Sloveni su se stopili sa srodnim proto-Srbima. Genetska haplogrupa I2 (Dinarik), dominantna kod Srba, ima duboke balkanske korene (mezolit), dok R1a (slovenska) ukazuje na mešanje tokom milenijuma, čineći srpski etnogenetski kompleks autohtonim.

Mapa kako se proširila Vinčanska Civilizacija

Centralna tačka: Vinča (6500–4500. p.n.e.)

• Početna civilizacija, duhovni i kulturni centar. Odavde kreću migracije u više pravaca.
• Poznata po pismu, metalurgiji i simbolima koji se kasnije nalaze širom Evrope i Azije.

Jug – Egipat

• Migracioni tok vodi niz dolinu Nila.
• U skladu s egipatskim predanjem o dolasku “belih učitelja sa severa” (Tot, Osiris).
• Moguća veza u piktografiji i simbolima (kosa slova, spirale, trokutasti motivi).

Istok – Anatolija, Iran, dolina Inda

• Tragovi simbola slični Vinči javljaju se u Harappa i Mohenjo-Daro.
• Veza sa ranim vedskim i proto-zoroastrijskim zajednicama.
• Sanskrit kao jezik ima korene u migracijama iz ovog pravca (kao sekundarni proizvod).

Daleki Istok – Altaj, Mongolija, Kamčatka

• Ovo je bitno: pre 10.000–8.000 godina, nivo mora je bio niži, a Beringski moreuz kopneni most.
• Ljudi iz Starčeva i Vinče mogli su migrirati peške do današnje Aljaske i nastaviti naseljavanje Amerike.

Zapad – Panonija, Karpati, Dacija

• U pravcu današnje Rumunije: Singidava, Cugir, tvrđave iz 150. p.n.e. već nose toponime sa “Singi”.
• Odatle dalje prema Alpima, Galiji, Pirinejima – prvi Kelti.

Sever i Severozapad – Skandinavija, Britanija

• Put Vinčanaca preko Elbe i Rajne.
• Moguće objašnjenje simbolike iz megalitskih kultura (Stonehenge, spirale, bikovi).

Severna Rusija i dalje – Ural, Sibir

• Migracioni tok kroz današnju Rusiju do Altaja, što se uklapa u mit o beloj rasi sa planina (Arijci, Hiperborejci).
• Daje osnov za mitove o Perunu, Svarogu i beležavanje runskih znakova koji liče na vinčansko pismo.

Severozapadna Afrika

Mogući dodir sa Berberima, koji nose arhaične reči slične srpskom jeziku (npr. tar, zar, mor).

Tragovi megalitskih kultura i istovetna spirala i piktograma uz obalu Maroka i Alžira.

Genetska postojanost i ignorisani dokazi

Genetska istraživanja potvrđuju izuzetan kontinuitet stanovništva na centralnom Balkanu – od Lepenskog Vira, preko Vinče, do danas. Više od 50% genoma današnjih Srba potiče od autohtonih balkanskih populacija iz doba pre dolaska Rimljana i Slovena. Nalazi iz Viminacijuma pokazuju da populacija iz rimskog doba genetski odgovara savremenim Srbima, dokazujući da starosedeoci nisu nestali, već su se mešali sa pridošlicama.

Mainstream nauka često zanemaruje ovaj kontinuitet, fokusirajući se na narativ o “novopridošlim Slovenima”. Međutim, jezik i toponimi poput “Singidunum” i “Dunav” ukazuju na dublju autohtonost, prisutnu pre Rimljana. Indoevropska migracija oko 3000 p.n.e. (pra-ilirski, trački, keltski jezici) nije potpuno zamenila neolitske jezike, već se nadogradila na postojeći fond, što se vidi u srpskim toponimima i rečima poput “med”, “duh”, “grom”, “brdo”, “dava”, “sin”, “tri”, “troj” koje nose drevne korene.

Srbi kao civilizacijski narod od Vinče do danas

Vinča i Lepenski Vir predstavljaju prve evropske civilizacije, a genetski i lingvistički kontinuitet potvrđuje da su Srbi njihovi direktni naslednici. Jezik Srba, sa toponimima poput “Singidunum” i “Dunav”, svedoči o prisustvu proto-Srba pre Rimljana, suprotstavljajući se narativu o “novom narodu”. Interdisciplinarni pristup (lingvistika, arheologija, genetika) dokazuje da su Srbi autohtoni narod čiji koreni sežu duboko u praistoriju.

Vinča: Kolevka evropske civilizacije.
Lepenski Vir: Prvi urbanizovani oblik života u Evropi.
Genetska istraživanja: 50%+ kontinuiteta od antičkog Balkana do danas.
Viminacijum: Srbi nisu “nestali”, već su opstali.
Lingvistički tragovi: Toponimi poput “Singidunum” i “Dunav” dokazuju autohtonost pre Rimljana.

Zaključna misao

Svi osvajači – Kelti, Rimljani, Sarmati, Avari, Osmanlije – dolazili su i prolazili, ali Srbi su opstajali, čuvajući svoje balkansko jezgro. Jezik, toponimi i genetski dokazi potvrđuju da su Srbi prisutni na Balkanu pre Rimljana, a njihovo civilizacijsko nasleđe traje od Vinče do danas. Istina se polako vraća na površinu – na nama je da je prenesemo dalje!

Literatura:

• Plinije Stariji, Naturalis Historia IV (1. vek n.e.) – pomen plemena Serbi na obali Meotskog jezera​en.wikipedia.org.
• Klaudije Ptolemej, Geographia (2. vek n.e.) – pomen naroda Serboi u Sarmatiji (Kavkaz) i grada Serbinum u Panoniji​ en.wikipedia.org​en.wikipedia.org.
• Konstantin VII Porfirogenit, De Ceremoniis (10. vek) – pomen plemena Sarbani i Krevatades u Kavkazu​ en.wikipedia.org.
• Marija Gimbutas – teorije o ranim Slavenima i identifikacija Serboi kao proto-Slavena​en.wikipedia.org.
• M. Grbić et al. (2022), Cell – genomika Balkana od bronzanog doba do danas; nalaz o ~50% lokalne i ~50% slovenske komponente kod modernih Srba ​diplomacyandcommerce.rs​p-portal.net.
• David Reich, Carles Lalueza-Fox, Ilija Mikić i dr. (2022) – naučna studija ancient DNA sa lokaliteta Viminacium, Timacum Minus, Mediana; dokaz populacione kontinuiteta i mešanja​ p-portal.net​pmc.ncbi.nlm.nih.gov.
• I. Mathieson et al. (2018), Nature – genomska istorija jugoistočne Evrope; analiza Lepenskog Vira (mezolit/neolit) i kontinuiteta haplogrupa​en.wikipedia.org​en.wikipedia.org.
• H. J. Greenfield (1990-95) – arheološka iskopavanja neolitskog naselja Blagotin; kontekst ranih zemljoradnika u centralnoj Srbiji​ haskelgreenfield.wordpress.com.
• Zoran Nikolić (2010), popularni osvrt – genetska srodnost Srba i Kelta (Velšana); teza o keltsko-slovenskom stapanju ​hercegbosna.org.
• O. M. Utevska (2017) – studija o haplogrupi I2; zaključak da je I2 dinarski ogranak starosedeočki na Balkanu ali sa najvišom raznovrsnošću u Ukrajini (što implicira migracije)​ en.wikipedia.org​en.wikipedia.org.
• Jovan I. Deretić, Olga Luković-Pjanović – predstavnici autohtone škole; tvrdnje o kontinuitetu Srba od antičkih vremena (smatraju se van mainstream nauke)​ en.wikipedia.org​en.wikipedia.org.
• Dragoslav Srejović – otkriće Lepenskog Vira; interpretacija kulturnog značaja i kontinuiteta (npr. monumentalna skulptura kao izvorna evropska umetnost).
• Lingvističke analize slovensko-tračkih i slovensko-ilirskih toponima na Balkanu (npr. radovi o paleobalkanskim substratima u srpskom jeziku).
• etc. (Napomena: Reference označene sa 【†】 u tekstu odnose se na izvorne citate i dokaze iz navedenih studija i istorijskih izvora.)​ en.wikipedia.org​p-portal.net

The post Drevni Koreni Srba: Genetika, Jezik i Istorija od Vinče do Danas appeared first on flick.rs.

Poznato je da sve vibrira i emituje talase, počev od fotona, atoma, ćelija, organa, organizama, ljudi, planeta, zvezda, galaksija… Ceo univerzum pulsira po jednom prirodnom principu, a to je princip zlatnog preseka i Fibonačijevom nizu gde se svi elementi u nizu uvećavaju za 1,61804, tako da imamo: 1,1,2,3,5,8,13,21,34,55,89,144 i tako dalje, gde je razlomak poslednja dva elementa uvek broj blizak zlatnom preseku i što se niz više uvećava bliži je konstanti od 1,618, na primer 89/55=1,618181818.

Sve proizvodi određenu frekvenciju pa tako i muzika. Ako je muzika u skladu sa prirodnim zakonima blagotvorno će uticati na naše telo i savršeno rezonovati sa našom frekvencijom.

Pitagorejski štim

1953. godine je usvojeno da svetski standard muzike bude zasnovan na 440 herca i tako nam napravili ogromnu štetu kreirajući muziku koja ne sledi univerzalni zakon zlatnog preseka. Zašto?

Štim koji je u totalnom skladu sa fibonačijevom nizom je muzika naštimovana na 432 heca i nazvan je Pitagorejski štim podešen tako što je frekvencija tona A, smanjena za samo 8 herca i bude 432 herca umesto 440.

Poznato je da je ljudsko telo sazdano od energije i da u osnovi ima određenu frekvenciju, tako danas medicina može da izmeri frekvenciju svakog organa.

Moderno doba zapadnog sveta nam nameće brz ritam i visok novo napetosti, što dovodi do neravnoteže naše energije a samim tim i do stresa, koji neminovno dovodi do oboljenja i gubitka energije. Vaćanje na život u skladu sa prirodnim frekvencijama i zlatnim presekom bi nas oslobodilo napetosti.

Kako muzika sa Pitagorejskim štimom utiče na naš organizam

Da bi lakše razumeli moć frekvencije 432hz (8 herca manji od 440 herca) pomenuću frekvenciju od 8hz, za koju kažu da je osnovna frekvenca planete. Poznata kao Šumanova rezonanca (iznosi tačno 7.83hz), i koja utiče na sav život na planeti.

Leva i desna hemisfera mozga sinhronizovane na 8 herca najskladnije funkcionišu, te dovode do brže razmene informacija, ista frekvenca je zabeležena prilikom replikacije dvostruke spirale DNK. Naše srce, kada je u stanju saosećanja funkcioniše na 8 herca. Kaže se da muzika od 432 Hz odjekuje unutar tela i pomaže oslobađanju emocionalne blokade usklađujući nas sa talasima planete i celog univerzuma, pojačava percepciju, povećava mentalnu jasnoću i intuiciju.

432 herca rezonuju s frekvencijom od 8 herca na muzičkoj skali. Frekvenca gde je nota A podešena na 432 herca najskaldnije rezonuje sa Šumanovom rezonancom i samim tim i slušanje takve muzike deluje blagotvorno na ljudski organizam.

Stare civilizacije su znale za frekvenciju univezuma

Stari narodi primenjivali su odnos 432 Hz tako da imamo primer Stonhendž. Uzmimo u obzir da Platonova godina, to jest da čitav sunčev ciklus iznosi 25.920 godina, te da kod Stonhendža imamo nekoliko setova kamenja poređanih u krug gde drugi krug ima 60 kamenja. Podelimo 25.920 sa 60 i dobijemo broj 432! Slučajno?

Piramide u Gizi. Kako Graham Hancock navodi u knjizi Poruka Sfinge da su dimenzije Velike piramide i dimenzije zemlje povezane u razmeri 1: 43,200. Ako pomnožimo njegovu visinu od 481.3949 stopa sa 43.200, a zatim podelimo sa 5.280 (brojem stopa u milji), dobićemo 3.938.685 a To je samo 11 milja kraće od poluprečnika zemlje, izmerenog između njegovih polova. Ako pomnožimo obod baze Velike piramide, koji je 3.023,16 stopa sa 43.200, a zatim ponovo podelimo 5.280, dobićemo 24.734,94 milje. To je samo 170 milja kraće od obima Zemlje, mereno oko ekvatora. Imajte na umu da se radijus i obim Zemlje, kakav danas znamo, zasnivaju na najsavremenijim metodama merenja. Međutim, ostaće pitanje kako su ovi drevni graditelji znali za ova merenja i zašto su dimenzije Velike piramide zasnovali baš na broju 432?

Prema francuskom alhemičaru Fulcanelliju, Saturn je najudaljenija planeta vidljiva golim okom i njemu je potrebno oko 29,5 godina da obiđe Zodijak. Platonova godina traje 25,920 godina, a broj 432 je ključan jer predstavlja jednu šezdesetinu ovog ciklusa (432 x 60 = 25,920). Brojevi 216, 108 i 54 su harmonične podele ovog ciklusa i često se povezuju sa sakralnom geometrijom. Povezanost Saturna i frekvencije 432Hz ostaje u domenu mistike i numerologije, ali broj 432 nesumnjivo igra ključnu ulogu u razumevanju kosmičkog sklada i ciklusa vremena.

Muziku podešenu na 432hz su koristili stari Egipćani; grčki Bog muzike, čuvar Ambrozije i muzike transformacije Orfej; Mozart, Verdi, tibetanski monasi… Stradivarijusove violine, građene u 17. i 18. veku su bile su podešene na 432 herca.

Authors: Branislav Micić & Tatjana Karajanov

Utvrđeno je da 432 Hz smanjuje anksioznost i dovodi do poboljšanja vitalnih funkcija, uključujući bržu normalizaciju krvnog pritisaka i broj otkucaja srca posle operacije pacijenata koji se leče od koronarnih bolesti.

Šta su sve te stare kulture i klasični kompozitori, stari naučnici i matematičari znali što mi danas ne znamo?

The post Da li muzika od 432 herca isceljuje i utiče na zdravlje? appeared first on flick.rs.

Kao i sve u Srbiji, kad su u pitanju aditivi koji se dodaju u hranu ne postoji adekvatna regulativa, što znači da se aditivi (emulgatori, boje, zaslađivači, konzervansi…) koji nisu zabranjeni smatraju bezbednim za ishranu. Mnogi ti aditivi koji su kod nas okarakterisani kao bezbedni u nekim zemljama su zabranjeni. Znači može se zaključiti da su ti aditivi kod nekih okarakterisani kao štetni, a kod nas su okarakterisani kao bezbedni.

The post Emulgatori, boje, konzervansi… Spisak emulgatora. Štetni ili bezbedni? appeared first on flick.rs.

Zastave je u dva navrata tokom 1911. godine vojsci uručio kralj Petar Prvi Karađorđević, sa ministrom vojnim Stepom Stepanovićem, na svečanosti održanoj na Banjici.

Sa jedne strane je, na srpskoj trobojnici, srpski grb, krunisani dvoglavi beli orao sa ocilima na štitu i deviza „Za kralja i otačastvo / s verom u Boga”, a sa druge lik Svetog Andrije Prvozvanog, uz istu devizu.

Simboli i devize na njima su vezeni svilenim koncem. Na jednom kraju lente izvezen je monogram kralja Petra Prvog Karađorđevića, uokvirena u hrastov i lovorov venac, a na drugom  je naziv puka.

Skoro sve zastave su dobile  mnogobrojna kolektivna odlikovanja za izuzetna požrtvovanja u oslobođenju teritorija iz osmanlijskog ropstva u Prvom balkanskom ratu, kao i za podvige u borbi sa Bugarima u Drugom balkanskom ratu.

Pod pukovskim barjacima srpska vojska se tokom Prvog svetskog rata borila na Ceru, Kolubari, Drini, u odbrani Beograda, povlačila se preko Albanije do Krfa, a potom preko Solunskog fronta ponovo do oslobođenja Beograda i dalje.

Izvor Politika

Kraljevina Srbija je, smenom dinastija 1903. godine, vojsci počela da posvećuje veću pažnju, oživela je pitanje zamene starih vojnih zastava novim, a po Uredbi o zastavama iz 1906. odnosno 1908. godine izražene su nove, tek 1911. godine.




Pukovske zastave, prema podacima Ministarstva odbrane, bile su u upotrebi sve do 1930. godine, iako je tada već duže od decenije postojala Kraljevina SHS i kasnije Kraljevina Jugoslavija, kada je kralj Aleksandar Prvi Karađorđević na Banjici uručio vojsci nove zastave, dok su stare predate Vojnom muzeju.

Za sada ne bih mnogo dužio nego ću predstaviti slike iz albuma. Voleo bih ako ovo gleda neki istoričar ili neko ko zna više detalja o događaju i ličnostima na slikama da da svoj komentar.

Zvanice

slika 1.

Na slici generali srpske vojske Stevan S. Hadžić – ministar vojni (1868–1931)…

slika 2.

slika 3.

Na slici đeneral Krsta Smiljanić, ban Zetske banovine

slika 4.

slika5.

Na slici Kralj Aleksandar I Karađorđević (1888-1934)…

slika 6.

slika 7.

slika 8.

slika 9.

slika 10.

slika 11.

slika 12.

slika 13.

slika 14.

slika 15.

slika 16.

Na slici Stevan S. Hadžić – ministar vojni, vojvoda Bojović…

Sokolsko društvo

Sokolsko društvo

Dodela pukovskih zastava

Srpska zastava

slika 19.

slika 20.

Na slici Kralj Aleksandar I Karađorđević…

slika 21.

Na slici Kralj Aleksandar I Karađorđević (1888-1934)…

slika 22.

slika 23.

slika 24.

slika 25.

slika 26.

slika 27.

slika 28.

slika 29.

slika 30.

Na slici Kralj Aleksandar I Karađorđević (1888-1934)…

slika 31.

Na slici Stevan S. Hadžić – ministar vojni

slika 32.

slika 33.

Na slici Kralj Aleksandar I Karađorđević (1888-1934), Stevan S. Hadžić – ministar vojni, Knez Pavle, Knez Arsen, Petar Bojović…

slika 34.

Defile trupa

slika 35.

slika 36.

slika 37.

slika 38.

slika 39.

slika 40.

slika 41.

slika 42.

slika 43.

slika 44.

slika 45.

slika 46.

slika 47.

slika 48.

slika 49.

slika 50.

Nemanjina ulica i Sava

slika 51.

slika 52.

slika 53.

Prebacivanje posmrtnih ostataka vožda Karađorđa u Zadužbinu Karađorđevića

slika 54.

Na slici Kralj Aleksandar I Karađorđević (1888-1934), Knez Pavle, Petar Karađorđević, Kraljica Marija, Kneginja Olga, Knez Arsen (Pavlov otac, odnosno stric Kralja Aleksandra)…
Oplenac 08. septembra 1930. godine, posmrtni ostaci vožda Karađorđa iz stare Topolske crkve prebačeni su u Zadužbinu Karađorđevića, Crkvu Svetog Đorđa na Oplencu.

slika 55.

slika 56.

Na slici Petar Bojović, srpski vojvoda – general (1858-1945)…

Specijalno hvala, Bojanu Gajiću, vlasniku slika, koji je omoguććio da slike kao istorijski dokumenti Srbije budu objavljene i vidljive svima. Takođe se zahvaljujem i @jagodinac koji je prvi ostavio komentare ko je ko na slikama. Takođe bi ohrabrio svakog ko prepoznaje neku ličnost ili društvo, vojnu jedinicu, objekat ili lokaciju sa slike, koja nije navedena, da se pridruži svojom informacijama. Hvala.

The post Dodela pukovskih zastava – stare slike – srpska istorija appeared first on flick.rs.

Bentonit glina, slično zeolitu, je jedno od najmoćnijih sredstava za čišćenje i detoksikaciju. Molekuli bentonita imaju jak negativan naboj te privlače pozitivno naelektrisane jone toksina i bakterija iz blokiranih pora. Ova glina ima više od 50 različitih mineralnih elemenata, a naročito obiluje kalcijumom i magnezijumom koji su veoma važni za regeneraciju kože.
Dobro su poznata svojstva bentonita da absorbuje i uklanja toksine, teške metale, nečistoće i hemikalije. Maska za lice od bentonit gline je posebno dobra za masnu i problematičnu kožu. Ako imate suvu kožu, dodajte malo pavlake ili punomasni jogurt u glinu i pomešajte pre nanošenja.

• Čuvajte Bentinit glinu ili u plastičnim ili još bolje keramičkim posudama, nikako u metalnim je će izgubiti svoja svojstva.
• Kad kupujete glinu, bolje je da izaberete glinu bogatu kalcijumom nego natrijumom.
• Može se javiti crvenilo odmah nakon primene maske. To je normalno i treba da nestane u roku od pola sata.
• Bentonit glina bogata kalcijumom obično ne izaziva nikakve alergijske reakcije, ali retko, u nekim slučajevima kod akni može da se pojavi pogoršanje nakon prve primene. Ovo je izazvano izvlačenjem toksina iz dubokih pora. U tom slučaju stavite obloge od kamilice. Kamilica ima umirujuće dejstvo na upaljenu kožu.
• Svaki dan koristite masku tokom dve nedelje. Ne bilo loše i da pijete zeolit kako bi uklonili i otrove koji se nalaze u digestivnom traktu i organizmu.

Način nanošenja maske od bentonita

Počnite sa čišćenjem lica sa blagim pilingom i isperite mlakom vodom. Možete povećati efekat maske ako koristite inhalaciju parom pre primene maske jer će otvoriti pore.

Nanesite masku sa četkicom ili sa čistim rukama sa malim masirajuči kružnim pokretima. Ostavite masku 15-20 minuta, dok ne počne da se suši. Zatim upotrebite malo vode da navlažite masku i pažljivo je uklonite sa pamučnim peškirom.

Maske bentonita za masnu kožu

Bentonit i kamilica za masnu kožu

Pomešajte dve kašike bentonita sa čajem kamilice i to nanesite na lice.

Bentonit i belance za masnu kožu

Ova maska če se zategnuti kožu i skupiti pore. Baš kao i belance i sok od limuna je dobar za stezanje pora. Međutim, ako imate osetljivu kožu, prvo treba da proverite sok od limuna na malom komadu kože jer može izazvati iritaciju kože.

• pola belanceta
• 2 kašike bentonit gline
• sok od pola limuna

Maske bentonita za problematičnu kožu

Bentonit, ulje lavande, ulje čajnog drveta i ekstrakt hamamelisa za akne.

Ulja lavande i čajnog drveta su odlični za lečenje zapaljenja kože kao i ekstrakt hamamelisa i često se koriste u lečenju akni.

• • jedna supena kašika bentonita
  • 2 kapi ulja od lavande
  • 2 kapi ulja od čajnog drveta
  • 2 kapi ekstrakta hamamelisa

Egipatska kraljica Nefertiti (njeno ime koje znači: Lepa Koja Dolazi) je održavala svoju lepotu sa maskom izraženom od gline. Ona je i prala kosu sa glinom i farbala svoja usta sa crvenom glinom.

Druge upotrebe bentonit gline

• Bentonit je lekovita glina u smislu da ima dinamičku interakciju sa toksinima (jonsko privlaćenje) i tako dopušta koži da apsorbuje potrebne mikroelemenate to jest stimuliše prirodne hemijske reakcije organizma. 
• Tako što absorbuje toksine iz digestivnog trakta može mnogo pomoći u lečenju raznih bolesti, kao uticati da organi sami kao  što su jetra, bubrezi, imuni i limfni sistem rade efikasnije. 
• Kupke od gline će imati efekat na detoksikaciju celog organizma povlačenjem toksina iz kože koja je najveći ljudski organ.
• Može da se koristi kod ekcema, opekotina i ujeda. 
• Može da se koristi kao pasta za zube za lečenje infekcija usta, kao što su bolesti desni i ranice u ustima.

The post Bentonit glina, savršena maska za zdravlje i lepotu vaše kože appeared first on flick.rs.

Da li Srbija potpisuje sebi smrtnu presudu?

Da bi mogli da sagledamo šta ova prodaja čini Srbiji, podsetiću vas da se upoznate sa istorijom Novartis kompanije koja je između ostalog proizvodila DDT, Clioquinol, Malathion, and Ritalin, a dokazani su njeni koreni od Trećeg Rajha… I.G. Farben > Ciba-Geigy > Sandoz > Novartis…

Da tako je, Srbija prodajom Torlaka Novartisu potpisuje sebi smrtnu presudu… tihu smrt… koja može biti i ubrzana u bilo kom trenutku kada svetskim silnicima to bude odgovaralo.

Šta potvrđuje moje mišljenje? Pa naravno, činjenica da je Novartis tražio od Republike Srbije i Ministarstva Zdravlja Srbije izuzeće od tužbi ako njihove vakcine proizvedu štetu građanima Srbije. Te garancije Novartis je i dobio.

E, pa ako neko traži takve garancije, to znači da mu je prava namera da pravi zdravstvenu štetu građanima Srbije, a onome ko je im te garancije dao treba da se sudi.

Šta još ide u paketu sa ovom prodajom?

Fitofarmaciji Galenika je zabranjena proizvodnja penicilina, koji sada moramo da uvozimo. Pa da li se tako štite srpske kompanije i privreda? Umesto da zabranimo uvoz penicilina mi zabranjujemo proizvodnju istog.

I šta se dešava još u ovoj zemlji? Novartis u Srbiji već radi na novim Genetski Modifikovanim Vakcinama, DNK vakcinama treće generacije. Za genetski modifikovane proizvode se zna da konačno dejstvo ne može da se utvrdi u kratkom periodu.

O namerama da se vakcinama smanji broj stanovnika planete, već je govorio Bil Gejts, sa svojom čuvenom formulom CO2 = P x S x E x C kako će se emisija CO2 gasova smanjiti ako se smanji broj ljudi (P), što je moguće uz pomoć vakcina!!!

O vakcinama sam već pisao, a ovom sramnom prodajom Torlaka Srbija gubi mogućnost da kontroliše šta će da sadrže vakcine koje se daju stanovništvu, a u isto vreme se onemogućava da se tuži kompanija Novartis u slučaju da se dogodi štetan uticaj na ljude i posebno decu.

Dajte svoj glas protiv prodaje Torlaka kompanji Novartis!

The post Torlak u rukama Novartisa! Srbija bez prava za proizvodnju seruma i vakcina. appeared first on flick.rs.

Potražih u sarajevskom pozorištu g. Branislava Đ. Nušića, gde je on sada upravnik. Rekoše mi da je u sali. A tamo je bio pravi lom. Sve ispreturano, čak i veliki lusteri spušteni s plafona. Od skela i drugih stvari jedva i primetih g. Nušića kako se, kao mladić kreće po pozornici, sve nešto nadgledajući i uvek nešto nameštajući. Mislio sam da me nije primetio u onom haosu u sali. Ali prevario sam se. Jer, odjedanput, sa pozornice nestade g. Nušića, a preda mnom se pojavi pozorišni faktotum Mustafa sa saopštenjem da me g. upravnik čeka u kabinetu.

U nameri da g. Nušića pitam o koječemu

– Dobar dan. Kako ste? Šta radite? Hoćete li jednu crnu kafu? Mustafe, kafe!

Dočeka me upravnik sarajevskog Narodnog Pozorišta, kad uđoh u njegovu ukusno nameštenu kancelariju.

– Evo dođoh da Vas o koječemu upitam, razume se ako ste raspoloženi. Naše čitaoce bi, na primer, zaista interesovalo šta naš najveći i najplodniji živi dramski pisac misli o savremenoj našoj dramskoj književnosti. O tome prvo, a posle ako bude raspoloženja, još i o čemu drugom.

– Nesumnjivo da se dramska književnost, -počinje g. Nušić-, u nas posle rata razvija novim jednim elanom. Do rata,  u celoj našoj južnoslovenskoj književnosti, mogla su se nabrojati dva do tri dramska pisca. Danas oni već pripadaju prošlosti. Izgledalo je, u jednom času, da naša rasa nije sposobna za razvijanje dramske literature. Međutim, današnja dramska književnost, daje naprotiv, jedno uverenje da će se i kod nas drama, kao literalni oblik, razviti i pre i popularnije od romana. Ne može se reći da je ona to već postigla. Ali, svakako tome se ide.

– Šta je, po vašem mišljenju, pomoglo ovaj razvoj?

– Razvoj nove drame nesumnjivo pomaže mnogo i razvijanje samog društva. Mi, stari, predratni dramski pisci, bili smo upućeni na male uske sredine. Pa, ako hoćete, i na male ljude. Danas su nastali novi odnosi. U našem velikom, posleratnom društvu niču novi odnosi, novi sukobi, novi pogledi. Sve to vodi dramatičaru široko polje rada i dobre uslove. Stoga ja i verujem u budućnost naše drame.

– Hteo bih da vas zamolim da mi odate tajnu: kako vi stvarate dramu, nalazite motiv i kako ga obrađujete?

– Ja ne znam kako drugi dramatičari postupaju ili rade. Sve svoje drame stvaram ja na osnovu sitnih opažanja. Iz jedne najobičnije stvari, koja mi se učini zgodna ja razvijam i mesim buduću dramu. Nikad nisam napisao komad zato što sam ga hteo da ga napišem.

– Nego kako?!

– Dobijem opažanjem jedan mali materijal. Taj se materijal kod mene kuva, često i po godinu pa i više dana. To mešenje ili kuvanje, to je čitav jedan proces. Scenu stvaram u sebi. One su gotove, tako da od trenutka kada sednem da pišem dramu, imam je već celu u sebi izrađenu. Otuda dolazi da ja vrlo brzo napišem dramu, jer imam do detalja sve izrađeno.

– Sećate li se, možda, kako ste došli na ideju i napisali jednu od svojih mnogo brojnih drama. Šta je bio konkretan povod jedne vaše drame? Konkretan jedan primer Vašeg autorskog stvaranja?

– Znam istoriju jedne svoje stvari kao vrlo interesantnu. To je “Običan čovek”.

… Voleo sam jednu devojku i napisao sam, naravno, jednu pesmu. Slučaj je hteo da, iako sam voleo tu devojku, nisam njoj posvetio tu pesmu nego je posvetim Kralju Milanu. A to me je odvelo u dvogodišnji zatvor. Baš u to vreme imao sam završne ispite na univerzitetu. A policija je htela da me omete, i na taj način je trebalo da ostanem nedovršen čak. Ja se zato rešim da bežim iz Beograda u Novi Sad ili Zemun, tamo da se spremim za ispite pa onda prečem u Beograd, da položim ispite, makar me posle toga i odveli u zatvor. U Beogradu sam morao da se sakrijem negde od policije, odakle bih lako mogao preći u Zemun.

Otišo sam u vinograd kod te gospođice. Moj prijatelj Sava Avramović prešao je dotle u Zemun da nađe čamac u kojem ću pobeći iz Beograda. U vinogradu se, međutim zatekao rođak te gospođice koji je bio policajac i koji me nije poznavao. Policija me je na sve strane tražila. Ja se stoga u tom trenutku sporazumem s gospođicom da se tom njenom rođaku, policajcu predstavim pod tuđim imenom. To predstavljanje trajalo je svega pet do deset minuta, koliko i njegova poseta.

… Ta mala sitnica dala mi je povoda da polako mislim i napišem komad “Običan čovek” Ova sitna stvar me je toliko obuzela da sam u pameti izradio skoro celu dramu.  Pričao bih tako bilo kod kuće, bilo među prijateljima o toj stvari. Primetio sam da svakom prilikom, kod svakog ponovnog pričanja, uvek nešto novo dodam što bi mi tog trenutka palo na pamet. Pričajući ja sam gradio dramu. Tako sam na kraju krajeva, posle godinu – dve dana, kad je stvar dozrela, imao izrađeno sve do detalja. I onda, razume se, ništa lakše nego sesti i napisati za dve do četri nedelje celu stvar.
… Mogu u pogledu moga načina rada reći još i ovo. Uvek sam zaokupljen dvema ili trima idejama. I dok jednu radim, dotle se druga već razvija.

“Mesto čestitke šalje jubilaru ovaj crtež njegov, tj. najiskreniji poštovatelj, Uroš Predić – U Orlovatu, 4. feb. 1905.

– Imate li mnogo stvari koje bi da uradite ili razvijete?

– Prema onom što ja imam pred sobom i što bih želeo da izradim, ja mislim da do sad nisam dao ni svoju ni dobru polovinu. Verujte mo da mi je zato vrlo žao.

Ovog trenutka, na primer, jednovremeno radim tri stvari. To možda, izgleda malo čudno i fabrički. Ali ustvari nije tako. Svaka od ovih stvari već je prošla proces stvaranja. Ali ih ja radim istovremeno, sve jednog dana.  Radim na njima naizmence. Kao sam koga dana raspoložen tako uzimam u rad i stvari koje najviše odgovaraju tom raspoloženju.

– Šta nam spremate novo?

– Radim jednu muzičku dramu “Večnost”.  sadržaj je po staroj arapskoj priči, koja je poznata i našoj književnosti kroz Janka Veselinovića i Dragutina Ilića. Obojica su se ove teme dotakli i dali je u nepotpunom, pripovedačkom obliku.

To je ono: Jedan trenutak u grobu čitava večnost. Zatim radim jednu seosku komediju “Ušao đavo u selo”.  I radim komediju koju sam bio napustio čitavu godinu dana, pa joj se opet vratio. To je “Gospođa ministarka”.

… Da li ću stići da napravim i ostale stvari koje imam u projektu, to zavisi u prvom redu od mog stomaka (g. Nušić pati od stomaka) i od sode bikarbone, u koliko bi mi ona pomogla da mi stomak ne diriguje inspiracije.

Ovde je završen razgovor sa g. Nušićem, dramskim piscem. kako je g. Nušić bio i prvi čovek Umetničkog Odeljenja, interesovalo nas je  šta on misli o našim umetničkim prilikama, sad kad se toliko govori o ukidanju mog Odeljenja, G. Nušić, na sve spreman, bio je ljubazan da nam kaže i sledeće:

Nastavak za koji dan, koga zanima šta g. Nušić misli o misli o našim umetničkim prilikama, može biti u toku ako lajkuje našu FB stranu

The post Razgovor sa Branislavom Đ. Nušićem, novembar, 1926. appeared first on flick.rs.