flick.rs

Zašto je zeolit toliko važan za ljudsko zdravlje?

vuja
Spread the love

Sa Internacionalane Konferencije “Zeomedocs” u čast Naučnika, Akademika, Profesora, Doktora Medicinskih Nauka KARLA HECHTA – Baku-London-2010


Karl Hecht Academician of IAS and RAMS, Professor, Doctor of medical science, Head of Scientific Commission of WOSCO on medicine (Berlin, Germany)

Šta je Zeolit, mineral bogat sa SiO2, šta može da postigne i zašto su zeoliti toliko važani za ljudsko zdravlje?

Da bi lakše shvatili značaj zeolita i suštinu problema koje može da reši, Doktor Hecht prvo objašnjava pogrešan koncept savremene medicine i savremen problem demineralizacije organizma pod uticajem sveprisutnih zagađivača, te uticaj svih problema savremenog društva na ljudski organizam.

Koncept savremene medicine po Karlu Hechtu

“Pacijent je “crna kutija” za terapeuta. Podrazumeva se da terapeut (lekar) poznaje ulaz u ovaj crni okvir i da zna da će pomoći sa takozvanim aktivnim sastojcima (lekovima), ali šta se u stvari dešava? Sa ovim supstancama u telu on može samo da sumnja, ali ne i da zna sa sigurnošću.” Karl Hecht
Brojne studije su pokazale da farmaceutski efekat može biti bitno izmenjen brojnim faktorima:

“Doziranje po knjizi, ‘jedna pilula tri puta dnevno‘, je pretnja za bezbednost pacijenta baš kao što su i kontaminirane ruke lekara” [48]. Nije teško složiti se sa ovom izjavom. Ovi rezultati se često zanemaruju takođe iz aspekta uticaja lekova kao noćnih zaliha (u toku spavanja).





Ostali faktori koje treba razmatrati su:

Kao posledica zanemarivanja ovih i sličnih faktora lekovi proizvode grešku, naročito kod starijih bolesnika.

U poslednje vreme sve je više i više radova koji su objavljeni sa kritičkim pogledom na primenu aktivnih lekovitih sastojaka, ističući mnogo faktora koji utiču na to [ reference, 6, 26, 27, 32 ; 47, 55]. Ti radovi su istraživali o adsorbciji aktivnih sastojaka, njihovoj bioraspoloživosti i bioekvivalenciji.

Još jedno pitanje je “gde” se bioraspoloživost prikazuje. U nekim slučajevima, krv se smatra nerealanim prostorom i preporučuje se bioraspoloživost u drugim tkivima.

Dakle, glavna nepoznanica za terapeuta su:

Koncept savremene medicine se danas sastoji od smanjenja ili eliminisanja patoloških simptoma. Da bi se to postiglo u većini slučajeva se koriste lekovi. Farmaceutski lekovi su fokusirani na jednostran način, samo da neutrališu simptome bolesti, tako da u isto vreme stvaraju i brojne probleme i nuspojave.

Smanjivanjem krvnog pritiska adekvatnim lekovima, recimo, otklanja se samo jedan simptom dok se u isto vreme stvaraju drugi zdravstveni problemi (npr. poremećaji sna, vrtoglavica ili zamor), tako da ovaj koncept ne predstavlja adekvatan pristup za ljudsku fiziologiju.

Razlog mnogih modernih bolesti je uzrokovan brzim tempom života, zatrovanom hranom, vodom, proizvodima punim pesticidima, zagađenim okruženjem i posebno nedovoljnim unosom mikroelemenata (minerala, vitamina, aminokiselina…).

Važno je znati da mikroelemenati imaju pozitivan efekat samo dok se nalaze u odgovarajućem međusobnom odnosu.

Posebnu ulogu na zdravlje čoveka igraju minerali, praktično ignorisani od strane savremene medicine, dok se u drogerijama i apotekama prodaju dijetetski proizvodi sa mineralima koji, obzirom na sastav i način unošenja nemaju adekvatan efekat na organizam.

Posledice neuravnoteženog balansa minerala su narušeno zdravlje, pad imuniteta, autoimuni poremećaji, stvaranje tumora i mnogo drugih hroničnih oboljenja, depresija i poremećaja sna.

Bez minerala nema životnih procesa

Minerali su integrisani u sve životne procese koji se odvijaju u biljkama, životinjama i ljudima. U jednu ruku oni su bazične supstance u strukturi živih bića, a sa druge strane oni regulišu apsolutno svaki proces u organizmu.

Minerali se pojavljuju u svojstvu elektrolita. Elektroliti imaju polarizovana svojstva i dele se na katjone i anjone. Katjoni su pozitivno naelektrisani a anjoni su negativno naelektrisani. Esencijalni minerali su elektroliti u jonskoj formi. Primeri katjona su Na+, Ca++, Mg++, dok su primeri anjona Cl-, HCO3-.

Joni minerala se pre svega nalaze u ekstracelularnim i intracelularnim tečnostima, gde mogu da generišu potencijalne razlike. To je jonska forma kojom minerali ispunjavaju funkcije elektrofiziološkog regulisanja čitavog ljudskog organizma.

Dakle, nedostatak minerala može, ne samo da dovede do mineralne neravnoteže, već može da utiče na elektolitičke procese u celini, a time i na ukupnu telesnu homeostazu jer su uključeni u apsolutno sve funkcije.

Na osnovu saznanja dobijenih do sada, Shalima i Novoselov [41], pozivajući se na Enslingera [13] opisali su sledećom šemom model odnosa različitih elemenata mineralna u metabolizmu organizma.

Ove interakcije između pojedinačnih elemenata pokazuju da, ako postoji nedostatak jednog od njih ili je preterano prisutan, ceo sistem će biti “uzdrman”.

Svetska populacija danas trpi demineralizaciju i ogroman stepen zagađenja

Trenutno naučno mišljenje ukazuje na alarmantno povećanje negativnih ekoloških procesa čovećanstva. Prirodni metabolički ciklusi životne sredine, ljudi i životinja će nastaviti da se smanjuju na brz zastrašujuć način, i to na primer, od strane:

Posledice svega su: narušeno zdravlje, pad imuniteta, autoimuni poremećaji, porast slučajeva tumora i drugih hroničnih oboljenja, depresije, poremećaji spavanja…
Danas je nemoguće izbeći prisustvo štetnih materija u organizmu!

Nisu klimatske promene te koje su glavna opasnost, već životna sredina i otrovi. Oni ugrožavaju zdravlje i život ljudi. Sledeći primer pokazuje ovu opasnost:

Prisustvo štetnih materija u našem organizmu u današnje doba

Evropska asocijacija World Wildlife Fund (WWF) je 2004. testirala 39 članova Evropskog parlamenta i četrnaestoro članova zdravstvenih organizacija iz nekoliko zemalja. Kod ukupno 53 ispitanika je ispitan urin i krv na prisustvo štetnih agenasa i rezultati su bili poražavajući.

Kod 25-oro su nađeni štetni hemijski elementi:

Proizvodnja sintetičkih hemikalija rapidno raste od 1945. što se vidi i u priloženom grafikonu.

Svetska prizvodnja sintetičkih hemikalija kroz godine [po istraživanju Servan-Schreiber 2008.]

Što je najgore taj rapidan rast proizvodnje sintetičkih materija je na dijagramu prikazan do 1980. godine. Možemo samo da zamislimo kako je rastao još sledećih tridesetak godina, a ti otrovi slobodno ulaze u organizam putem hrane, vazduha, lekova, tečnosti, dodirom…

Po Košnerovoj listi:

S druge strane, tretiranjem biljaka radi dobijanja boljih performansi (izgled), imamo na svakih 25 godina, smanjenje minerala i vitamina u plodovima voća i povrća i do 50%.

Na dijagramu iznad se vidi da prisustvo teških metala blokira unos minerala

Da bi minerali uopšte mogli da se adsorbuju neophodno je da se eleminišu zagađivači. To je moguće uz pomoć zeolita. Sledeći dijagram:

Zagađivači to jest otrovni joni koji su već u organizmu će biti privučeni i sjedinjeni sa kristalnom rešetkom zeolita koja se sve zajedno sa otrovima izbacuje van organizma putem znoja, mokraće i stolice, dok se u isto vreme u organizam oslobađaju minerali.

Terapeuti bi trebalo da budu svesni SiO2 (silicijum dioksida) kao bio-regulatora, zeolita, bentonita, montmorilonita i drugih glina bogatih sa SiO2 i da ih smatraju barem kao farmaceutska pomoćna sredstva.

Drugo, SiO2 je u različitim jedinjenjima, nakon kiseonika, drugi najčešći element naše planete.

Prema naučnim saznanjima o evoluciji biogenetskih istaživanja SiO2 i gline koja sadrži SiO2 ogleda se i u učenju o stvaranju čoveka: “a stvori Gospod Bog čovjeka od grudve praha zemaljckoga, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovjek duša živa.” [1. Moj 2, 7  Stari Zavet].

SiO2 kojeg ima dosta u zeolitu je jedini mineral na našoj planeti koji poseduje biogenetska svojstva.

Koja svojstva ima silicijum-dioksidom bogat prirodni mineral klinoptilolit-zeolit?

Za šta je sve zeolit dobar za organizam?

Pored ovih osobina zeolit razgrađuje i sledeće štetne sastojke

Upotreba Zeolita i glina bogatih sa SiO2 kroz vekove

Gline koje sadrže Silicijum dioksid koriste se hiljadama godina. Od starog Egipta i Grčke pa do današnjih dana. Od najstarijih vremena su se ljudi lečili i ulepšavali uz pomoć gline i praha zeolita bogatih SiO2. Te mineralne gline su bile pune hidroskopnim aluminijum-silikatima koji mogu da upiju vodu i štetne jone.




Uloga gline koje sadrže silicijum oksid u razvoju života na zemlji su opisali brojni autori kroz vekove i ti postulati su simulirani u eksperimentima kasnije. Ova naučna ideja se ogleda u učenju o stvaranju različitih religija (hrišćanstvo, islam).

“And the LORD God formed man of the clay* of the ground
and breathed into his nostrils the breath of life;
and man became a living soul”
[1. Moses, Genesis 2, 7 Old Testament].

*clay eng. glina. u našoj bibliji se navodi prah.

Glina kao lekovit i kozmetički materijal je bio poznat već u starom Egiptu, 3000 godina pne. Egipatska kraljica Nefertiti (njeno ime bukvalno prevedeno: Lepa Koja Dolazi) mi je rekla da održava svoju lepotu sa maskom izračenom od gline. Ona je i prala kosu sa glinom, i farbala svoja usta sa crvenom glinom [39].

U svojoj knjizi “Prirodna istorija”, Plinije Stariji [Gaius Plinius Secundus (23 AD – August 25, 79 AD)] piše o lekovitosti gline. On je takođe izveštava da su mrtvi balzamovani sa glinom, radi mumificiranja. Ovaj drevni izveštaj se slaže sa medijskim informacijama iz 2003, u kojoj se navodi da se u švajcarskim grobljima sa glinenim zemljištem, pokopana tela ne razlažu i da ostaju netaknuta čak i nakon 60 do 80 godina.

Takođe, iz drevnog Egipta potiču i prvi izveštaji o antibakterijskim svojstvima gline koja je pomagala da inficirane rane zarastaju brže i korišćene su kao “prirodna sterilizaciona materija” u umetnosti lečenja. Prema spisima iz svetog pisma se navodi da je Isus koristio glinu za lečenje, pa čak kao pomoć slepima da bi ponovo videli.

U antičkoj Grčkoj, glina koja je korištena nazivana Lekovita Zemlja. Posebno je za lečenje korišćena zemlja sa ostrva Limnos koja je bila toliko popularana da je jedno vremene imala vrednost kao i zlato.

Hipokrat (460-370. p.n.e) je davao mladim majkama Lekovitu Zemlju sa ostrva Samos u cilju “unutrašnjeg čišćenja”.

Klaudije Galenus (129-201. p.n.e), lični lekar rimskog cara Marka Aurelija je mešao zemlju, vodu ili vino i davao ove smeše za lečenje od trovanja, svežih rana, hemoroida, edema, proliva, i kožnih bolesti.

Avićena (Ibn Sin/Avicenna (980-1037 AD)) je detaljno opisao tretman sa sivo – belom glinom u knjizi Medicinski Kanon Vol. II (mišljenje koje je dominiralo vekovima kod lekara) za sledeće uslove: rane, čirevi, kožne bolesti, dijareja,  problemi bešike, “Krvavi kašalj” i opekotine. On je takođe opisao da je bio u stanju da zaustavi krvarenje u toku porođaja. Za neke formulacije je mešao gline sa sirćetom. Očigledno, Avićena je već znao da SiO2 (silicijumska kiselina) najbolje funkcioniše u blago kiseloj sredini.

U Arabiji i centralnoj Aziji kockice od gline, umotane u orahovo lišče, i dalje se prodaju za žvakanje. Oni su efikasan za različite bolesti, pre svega kožnih oboljenja i poremećaja varenja.

O Adolfu G. fon Strumpelu (1853-1925) se govori da je on prekinuo izbijanje azijske kolere u istočnoj Pruskoj 1903. tretmanom te bolesti sa glinom.

U skorije vreme, Julije Stumpf je opisao lečenje dijareje, dezinterije, i azijske kolere sa Bolus Albom (bela glina).

I marinaski lekar fon Vilucki je opisao u časopisu Munchener Medizinische Vochenschrift (1914.)  lečenje paratifusne groznice sa Bolus Alba glinom.

Tretman sa plavom glinom i montmorilonit glinom (sivo belom glinom) nastavlja da igra važnu ulogu u ruskoj popularnoj medicini, na primer, za lečenje osteoporoze i bola u mišićima.

Profilaktički tretmani kože sa montmorilonitom se koriste u kombinaciji sa saunom ili opštom negom. Pored toga što se povećvaju živost i tonus, ovi tretmani su poboljšavali i potenciju takođe [39, 33, 34]. Nekrassova [39] izveštava o skulptorima koji koriste glinu, koji po pravilu imaju dug i zdrav život. Ona takođe preporučuje da se deci daje glina da se igraju, da prave figurice, jer to može sa produženom upotrebom da dovede do jačanja imunog sistema (kako montmorilonit ulazi u krvotok kroz kožu). Prema njoj, ovaj način igre bi bio mnogo bolji za današnju alergoosetljivu decu nego komercijalno dostupne igračke od plastike i metala.

Saune i spa centri hotela sa 5 zvezdica u Berlinu imaju specijalnu ponudu maski za lice i telo tretmanom gline sa svih pet kontinenata.

Danas, gline koje sadrže silicijum kao što je glina bentonit i montmorilonit i dalje da se koriste u naturopatiji (koncept lečenja prirodnim putem), kao preventivna i osnovna terapija.

Pored toga, tokom proteklih 20 godina, u alternativnoj medicini klinoptilolit-zeolit koji je bogat silicijumom-dioksidom se pokazo kao svestran aktivni sastojak bez neželjenih efekata.

Poreklo i sastav


Klinoptilolit Zeolit je mikrosporni tuf kamen, jedan aluminijumski silikat sa kristalnom rešetkom čiji su kanalići promera od 0.1 nm do 0.4 nm. napunjeni jonima minerala.

Prirodni zeolit je nastao pre više miliona godina hidrotermalnom transformacijom vulkanskog stakla (hlađenjem lave i pepela u kombinaciji sa koloidima ključale morske vode). Takvo poreklo obezbeđuje mu bogat i raznovrstan mineralni sastav u kome preovlađuju silikati (SiO4) i aluminijum (AlO4), dosta katjona Ca, K, Na, Fe i Mn kao i kristalnu vodu (bez slobodne vode). Zeoliti mogu sadržati sve elemente periodnog sistema.

ZEO je nastao od grčke reči zein što znači ključati, dok je LITE nastalo od grčke reči litho što znači kamen.

Prvi put, zeolit je pomenut 1756. od strane Švedkog minerologa Kronšteda (Cronstedt). Postoje tri forme zeolita: slojeviti, ljuspičasti i kristalni. Klinoptilolit Zeolit je kristalne strukture.

Međutim najinteresantnija je kristalna struktura zeolita, koja izgleda kao sunđer sa šupljinama različitog promera. Šupljine su veličine jednog molekula. Zahvaljujući takvoj strukturi može da adsorbuje razna jedinjenja i deluje kao jonoizmenjivač. Šupljine sadrže jone natrijuma i kalijuma, koji se jedine sa toksinima i adsorbuju unutar kristala.

Do sada je u prirodnim zeolitima (klinoptilolit) otkriveno najmanje 34 minerala. često, oni su prisutni samo u tragovima, kao što i treba da bude u živim bićima.

Samo klinoptilolit-zeolit je pogodan za lečenja ljudi i životinja.

Prirodni klinoptilolit-zeolit karakteriše visoka termička stabilnost i otpornost na agresivne supstance, posebno na kiseline i jonizujuća zračenja. Nema štetnih efekata kod ljudi i životinja kada se daju u podnošljivoj dozi na dugi rok.

Prirodni klinoptilolit-zeolit deluje kao auto–bioregulator u ljudskom i životinjskom organizmu, i sa hidratisanim SiO2 igra glavnu ulogu u osnovnim životnim procesima.

Nije svaki klinoptilolit zeolit pogodan za medicinsku upotrebu. Njegova podobnost mora biti prikazana u odgovarajućim listama podataka. (Zeolit kojim je Srbija puna je visokog kvaliteta i jedan od najkvalitetnijih u svetu – prim. aut.)

Adsorpcija SiO2

SiO2 je adsorbent. Adsorbenti su supstance koje su sposobne za vezivanje rastvora, jedinjena ili gasovitih materija, i mogu da rade u crevima povećanjem svoje površine. Ove adsorpcije rade na aktiviratnju enzima i njihovih katalizatorskih funkcija.

Bioaktivne supstance kao što su SiO2 i SiO2 – koji sadrži prirodne minerale, ali i ostale bio-regulatore, mogu da povećaju svoj uticaj putem adsorpcije, jer su blizu njihovog polja delovanja. Na taj način, bioraspoloživost aktivne supstance se povećava.

Adsorpcija (od latinskog glagola adsorbere = da vezuje za sebe)

Adsorpcija = promeni u koncentraciji supstanci blizu delovanja dve susedne faze

Pozitivna adsorpcije obogaćivanje

Negativna adsorpcija raseljavanje

U ovom kontekstu i termin apsorpcija mora da se pomene. Apsorpcija znači uzimanje supstanci kroz kožu, sluzokožu, u krvi ili limfnih tokova. Apsorpciju i adsorpciju ne treba mešati. Fiziološki, apsorpcija koristi da opiše unos supstanci (hranljivih materija, lekova) preko kože ili sluzokože ili iz drugih tkiva u krv i limfnih tečnosti.

Kako Adsorpcioni Mehanizam radi?

Kao što je već rečeno, osnovno svojstvo zeolita je da može značajno povećati adsorptivne površine unutar organizma. Adsorpcija Zeolita je vezana za telesne tečnosti. To je interaktivan proces između adsorbensa i adsorbata koji je osnovan u međusobnom dejstvu između tečnosti organizma i površine adsorbensa. Jonska razmena i adsorpcija čine funkcionalnu celinu akcije unutar organizma.

U eliminacionom procesu, na primer, teških metala, putem jonske razmene i adsorpcije, Van der Valsova atrakcija, fizičke adsorpcije (elektrostatičke interakcije na osnovu jonskih zaliha) i hemijske adsorpcije hemijskih jedinjenja, na primer, između mineralnih jona i aminokiselina, peptida i drugih molekula ) igraju važnu ulogu.

Jonska razmena se dešava tako da zagađivači imaju jak afinitet ka klinoptilolit – zeolitskoj rešetki i da katjoni prisutni u rešetki snažno privlače štetne organske supstance u organizmu.

Prerada i efekti zeolita u digestivnom traktu

Hecht and Hecht-Savoley 2008

Ova svojstva omogućavaju promenu strukture toksina, pa su završni poizvodi 100% prirodni, 100% netoksični i potpuno bezbedni za ljudsku upotrebu. Zato je od strane FDA (Federalna agencija za hranu i lekove USA) dobio oznaku GRAS (generalno priznato kao bezbedno).

40% zeolita vezuje toksine već u gastrointestinalnom traktu, a 60% u krvotoku i to na ćelijskom nivou. Neutralisani i izmenjeni toksini se 100% izbacuju iz organizma.

REFERENCE

1.         Agronomov, A.E.; Patrikeev B.B.; Rudenko A.P. (1958): Vestinik MGU (ser. Mal, Mex., Fiz., Khim) No 3, p. 197. In: M. G. Voronkov; G. L. Zelchan; E. Lukevitz (1975): Silizium und Leben. Akademie-Verlag, Berlin.

2.         Anke, M.; S. Szentmihalyi (1986): Prinzipien der Spurenelementeversorgung und des Spurenelementestoffwechsels beim Wiederkäuer. In: M. Anke; Chr. Brückner; H. Gürtler; M. Grün: Arbeitstagung Mengen- und Spurenelemente. Leipzig, p. 87-107.

3.         Anske, U. (2003): Chronopsychobiologische Pilotstudie zur objektiven Bestimmung funktioneller Gesundheitszustände. Dissertation, Medical School Charité of Humboldt university, Berlin.

4.         Antonov, A.R.; Mesenzeva N.G.; Mikheyev V.N.; Novoselov Ja. B.; Ronison A.G. (2007): Gesundheit durch Hygiene. Vol.1 Hygiene der Ernährung. Novosibirsk, Sibirisches Zentrum für Gesunde Ernährung. ISBN 5-85618-159-X, p. 1-81.

5.         Avzyn, A. P.; V.A. Shakhlamov; M. A. Rish; L. S. Stročkova (1991): Mikroelementosen des Menschen. Medizina, Moskau, p. 1-496.

6.         Basler, H. D. (2003): Komorbidität, Multimedikation und Beschwerden geriatrischer Schmerzpatienten. Med. Report 36/27, p. 2.

7.         Becket, A. H.; P. J. Anderson (1960): In: Voronkov, M. G.; G. L. Zelchan; E. Lukevitz (1975): Silizium und Leben. Akademie-Verlag, Berlin, p. 12-52.

8.         Belizkiy I.A.; Novoselov Ja.B. (2006): Gegenwärtige Vorstellungen von der Wirkung des Mineralischen Nahrungsergänzungsmittels Litovit beim Menschen.  Informationsposter der Wissenschaftlichen Produktionsgesellschaft NOV, Novosibirsk

(russisch).

9.         Blagitko E.M.; Yashina F.T. (2000): Prophylaktische und therapeutische Eigenschaften des Naturzeoliths. Ekor, Novosibirsk, p. 1-158 (russisch) ISBN 5-85618-115-8.

10.       Brune, K. (2004): In der Evidenz-Falle. Deutsches Ärzteblatt 101/12, S. C625.

11.       Cairns-Smith A.G. (1985): Bestanden die ersten Lebensformen aus Ton? Spektrum der Wissenschaft 8, p. 82-91.

12.       Daskaloff N. (2005): froximun: Verhalten von isotopen markiertem aktiviertem Klinoptilolith-Zeolith während des Durchgangs im Verdauungstrakt. Auszüge  vorliegender Forschungsergebnisse, November 2006, p. 41-42.

13.       Enslinger (1986): In: Shalmina, G. G.; Ya B. Novoselov (2002): Sicherheit der Lebenstätigkeit. Ökologisch-geochemische und ökologisch-biochemische Grundlagen. Novosibirsk, p. 1-433 (russisch).

14.       Gorokhov W.K.; Duničev V.M.; Melnikov O.A. (1982): Zeolithe aus Sakhalin. Vladivostok, Dalnevostočnoe Knishnoe isdatelstovo, p. 1-105 (russisch).

15.       Haldeman, R.G.; Emmett P.H. (1955): J. Phys. Chem. 59, p. 1039.

16.       Hecht K. (1963): The importance of individual excitability of the central nervous system in the investigation of centrally acting drugs. In: Votava, Z.; M.V. Horvath, O. Vinar eds.):Psychopharmacological Methods, p. 219-230.

 

17.       Hecht, K. (1964): Die Bedeutung des zentralen motorischen Systems und des Aktivitätszustandes des ZNS beim “nichterlöschbaren” bedingten Fluchtreflex der Ratte. Acta biol.med. germ. 13, p. 49-54.

18.       Hecht, K.; Treptow K.; Hecht T.; Poppei M.; Chavinovski S. (1968): Aspekte der Organismus-Umwelt-Beziehung in der

Pharmakotherapie. Dtsch. Ges. Wesen 23, p. 1777-1785.

19.       Hecht, K.; Baumann R. (1974): Stresssensibilität und Adaptation. Belr. Ges. Inn. Med. 8, p. 673.

20.       Hecht K. (1984): Dynamik der Wechselbeziehungen zwischen Gesundheit und Krankheit. In: M. M. Chananaschwili; K. Hecht: Neurosen. Akademie Verlag Berlin, p. 93-99.

21.       Hecht K. (2001): Chronopsychobiologische Regulationsdiagnostik (CRD) zur  Verifizierung von funktionellen Zuständen und Dysregulationen. In: K. Hecht; H.-P. Scherf; O. König (eds.):Emotioneller Stress durch Überforderung und Unterforderung. Schibri Verlag, Berlin, Milow, p. 193-252.

22.       Hecht, K.; Andler St.; Breinl St.; Lander H.-J.; Stück M. (2001): Objektive Kontrolle der Selbstentspannungsfähigkeit anhand von Zeitreihenmessungen des Blutdrucks und der Elektrodermalen Aktivität (EDA). In: K. Hecht; Scherf H.-P.; König O. (Hrsg.):

Emotioneller Stress durch Überforderung und Unterforderung. Schibri Verlag, Berlin, Milow, p. 253-272.

23.       Hecht, K.; Hecht-Savoley E.N. (2005, 2007): Naturmineralien, Regulation, Gesundheit. Schibri-Verlag, Berlin, Milow, 1st and 2nd ed. ISBN 3-937895-05-1.

24.       Hecht, K.; Hecht-Savoley E. (2008): Klinoptilolith-Zeolith – Siliziummineralien und Gesundheit. Spurbuch Verlag, Baunach ISBN 987-3-88778-322-8.

25.       Heilmyer, P. (2008): Die LOGI-Methode. Ernährung und Medizin 23, p. 20-25.

26.       Hesselbarth, S. (2003): Arzneimittelinteraktionen in der Schmerztherapie von Alterspatienten. Med. Repor 41/27, p. 6.

27.       Hiemke, C. (2003): Gibt es ein „therapeutisches Fenster“ für Psychopharmaka Med. Report41/27, p. 6.

28.       Yakovlev V.V. (1990): Der Bedarf an Silizium bei der Aufzucht von landwirtschaftlichen Jungtieren. Dissertation Universität Saransk, Russland, p. 1-21 (russisch).

29.       Kaussner E. (2001): Kristallines Salz. Elexier der Jugend. Evia-Verlag, Siegsdorf.

30.       Kervran C.L. (1989): Biologische Transmutation. Autorisierte Übersetzung des englischen Werks (Deutsch von Helmut Lasarcyk). Nach der englischen Version von Michel Abehsera. 2nd ed., Happiness Press P.O. Box DD Magalia California

95954. ISDN 0-916508-47-1.

31.       Khalilov E.N.; Bagirov R.A. (2002): Natural Zeolites, their Properties, Production and Application. International Academy of Science Baku, ISBN 5 –8066.1006-4, p. 1-347 (russisch).

32.       Köppel C. (2003): Pharmakotherapie im Alter. Berliner Ärzte 11/2003, p. 15-16.

33.       Kudryashova N.I. (2000a): Gesund durch Silizium. Moskwa, Obras-Kompani (russisch).

34.       Kudryashova, I. (2000b): Behandlung mit Ton. (russisch) Moskau Opraz Kompanisdat.,  p. 1-94.

35.       Kuklinski B. (2008): Praxisrelevanz des nitrosativen Stresses. 1. Mitteilung Diagnostik und Therapie neurologischer Erkrankungen. OM u. Ernährung 124, p. F2-21. 2. Mitteilung: Therapie internistischer Erkrankungen. OK u. Ernährung 125, p. F16-32.

36.       Laptev, V. Ya (2000): Systemstörungen bei akuter Alkohointoxikation. Dissertation, Novosibirsk, p. 1-169 (russisch)

37.       Mallmann P. (2003): Wie viel Toxizität ist akzeptabel für wie viel Benefit Med. Review 10 (2002), p. 13-15.

38.       Mayanskaya, N.N.; Ya. B. Novoselov (2000): Sanogenetische Prinzipien von Mitteln, die auf der Grundlage von Naturineralien hergestellt worden sind (russisch). Ekor,  Novosibirsk, p. 1-85. Sanogenetičeskie prinzipy Bozdeystviya na organizm srestva na osnove prirodnykh mineralov. ISBN 5-8518-092-5.

39.       Nekrassova, A. (2000): Die Heilung durch Ton. (russisch)

Poliservis-M. Moskau S., p. 1-118.

40.       Nikolajev W.; Mayanskiy D. (1997): Zur Effektivität der neuen ahrungsergänzungsmittel.Sibirische Gesundheit heute 6, p. 1- 3.

41.       Novoselov Ya B. (2001): Störungen des Stoffwechsels von Biometallen bei der akuten Alkoholintoxikation und Korrektur der Störungen durch Litovit. Dissertation, Novosibirsk, p. 1-121

(russisch).

42.       Oschilewski U.; Kiesel U.; Kolb H. (1985): Administration of silica prevents diabetes in BB-rats. Diabetes 34, p. 197-199. 43. Patrikeev B. B. (1958): Spezifičeskoe formovanie povcikhnosley i katalitičeskiye prozessy. Doctoral dissertation MGU, Moskau (russisch).

44.       Pawlow I.P. (1885): In: Zukowveresnikow, I. M. (1952): Zurn vyss. nerv. dejatl. 2/1, p. 10-19.

45.       Sevan-Schreiber D. (2008): Das Antikrebsbuch. Verlag Antje Kunstmann, München.

46.       Shalmina G.G.; Novoselov YaB. (2002): Sicherheit der Lebenstätigkeit. Ökologisch-geochemische und ökologischbiochemische Grundlagen. Novosibirsk, p. 1-433 (russisch) Blzonacmost shiznedeyatelnosti ekologo-geokhimičeskie i ekologo-biokhemiteskie osnovy.

47.       Sohn W.; Sohn M., Öri F. (2003): Komorbidität und Multimedikation. Med. Report 6/27, p. 13.

48.       Stein, R. (2009): Frauen und Arzneitherapie. Berliner Ärzte, 4, p. 14.

49.       Stumpf J. (1914): Bolus alba bei Diarrhöe, Ruhr und asiatischerr Cholera. Münch. Med. Woch. 40.

50.       Veretenina O.A.; Kostina N.V.; Novoselova T.I.; Novoselov Ja.B.; Roninson A.G. (2003):Litovit. Novosibirsk, Izdar (Verlag) Ekor, p. 1-103 (russisch) ISBN 5-85618-107-7.

51.       Virchow R. (1868): Rede auf der Naturforscherversammlung 1869 in Innsbruck. In: K. Sudhoff (Hrsg.): Rudolf Virchow und die deutschen Naturforscherversammlungen. (1922). Akademische Verlagsgesellschaft, Leipzig, p. 93.

52.       Volcani B.E. (1986): Diskussionsbeitrag Ciba Foundation Symposium 121: Silicon biochemistry. John Wiley u. Sons, Chichester, New York, Sydney, Toronto, Singapore, p. 110.

53.       Voronkov M.G.; Zelchan G.L.; Lukevitz E. (1975): Silizium und Leben. Akademie-Verlag, Berlin.

54.       Weiner H. (1990): Anwendung psychosomatischer Konzepte in der Psychiatrie. In: Th. von Uexküll: Psychosomatische Medizin. Urban Schwarzberg, München, Wien, Baltimore, p. 920.

55.       Wiedmann D. (2003): Einfluss des Geschlechts auf die Pharmakotherapie psychiatrischer Störungen. Med. Report 41/37, p. 2.

56.       von Wilucki (1914): Bolus alba bei Paratyphus. Münch. Med. Woch. 49.

58.       WWF-France (Hg.) (2004): Planite.Attitude Sante, Paris.

59.       Yakimov A.V. (1998): Wissenschaftliche Begründung und Perspektivender Anwendung der Zeolith-enthaltenden Ergänzungen in der Viehzucht. Dissertation, Rasan. Russische Akademie der landwirtschaftlichen Wissenschaften. Wissenschaftliche Produktionsvereinigung „Niva Tatarstana“.

Exit mobile version