Potražih u sarajevskom pozorištu g. Branislava Đ. Nušića, gde je on sada upravnik. Rekoše mi da je u sali. A tamo je bio pravi lom. Sve ispreturano, čak i veliki lusteri spušteni s plafona. Od skela i drugih stvari jedva i primetih g. Nušića kako se, kao mladić kreće po pozornici, sve nešto nadgledajući i uvek nešto nameštajući. Mislio sam da me nije primetio u onom haosu u sali. Ali prevario sam se. Jer, odjedanput, sa pozornice nestade g. Nušića, a preda mnom se pojavi pozorišni faktotum Mustafa sa saopštenjem da me g. upravnik čeka u kabinetu.

U nameri da g. Nušića pitam o koječemu

– Dobar dan. Kako ste? Šta radite? Hoćete li jednu crnu kafu? Mustafe, kafe!

Dočeka me upravnik sarajevskog Narodnog Pozorišta, kad uđoh u njegovu ukusno nameštenu kancelariju.

– Evo dođoh da Vas o koječemu upitam, razume se ako ste raspoloženi. Naše čitaoce bi, na primer, zaista interesovalo šta naš najveći i najplodniji živi dramski pisac misli o savremenoj našoj dramskoj književnosti. O tome prvo, a posle ako bude raspoloženja, još i o čemu drugom.

– Nesumnjivo da se dramska književnost, -počinje g. Nušić-, u nas posle rata razvija novim jednim elanom. Do rata,  u celoj našoj južnoslovenskoj književnosti, mogla su se nabrojati dva do tri dramska pisca. Danas oni već pripadaju prošlosti. Izgledalo je, u jednom času, da naša rasa nije sposobna za razvijanje dramske literature. Međutim, današnja dramska književnost, daje naprotiv, jedno uverenje da će se i kod nas drama, kao literalni oblik, razviti i pre i popularnije od romana. Ne može se reći da je ona to već postigla. Ali, svakako tome se ide.

– Šta je, po vašem mišljenju, pomoglo ovaj razvoj?

– Razvoj nove drame nesumnjivo pomaže mnogo i razvijanje samog društva. Mi, stari, predratni dramski pisci, bili smo upućeni na male uske sredine. Pa, ako hoćete, i na male ljude. Danas su nastali novi odnosi. U našem velikom, posleratnom društvu niču novi odnosi, novi sukobi, novi pogledi. Sve to vodi dramatičaru široko polje rada i dobre uslove. Stoga ja i verujem u budućnost naše drame.

– Hteo bih da vas zamolim da mi odate tajnu: kako vi stvarate dramu, nalazite motiv i kako ga obrađujete?

– Ja ne znam kako drugi dramatičari postupaju ili rade. Sve svoje drame stvaram ja na osnovu sitnih opažanja. Iz jedne najobičnije stvari, koja mi se učini zgodna ja razvijam i mesim buduću dramu. Nikad nisam napisao komad zato što sam ga hteo da ga napišem.

– Nego kako?!

– Dobijem opažanjem jedan mali materijal. Taj se materijal kod mene kuva, često i po godinu pa i više dana. To mešenje ili kuvanje, to je čitav jedan proces. Scenu stvaram u sebi. One su gotove, tako da od trenutka kada sednem da pišem dramu, imam je već celu u sebi izrađenu. Otuda dolazi da ja vrlo brzo napišem dramu, jer imam do detalja sve izrađeno.

– Sećate li se, možda, kako ste došli na ideju i napisali jednu od svojih mnogo brojnih drama. Šta je bio konkretan povod jedne vaše drame? Konkretan jedan primer Vašeg autorskog stvaranja?

– Znam istoriju jedne svoje stvari kao vrlo interesantnu. To je “Običan čovek”.

… Voleo sam jednu devojku i napisao sam, naravno, jednu pesmu. Slučaj je hteo da, iako sam voleo tu devojku, nisam njoj posvetio tu pesmu nego je posvetim Kralju Milanu. A to me je odvelo u dvogodišnji zatvor. Baš u to vreme imao sam završne ispite na univerzitetu. A policija je htela da me omete, i na taj način je trebalo da ostanem nedovršen čak. Ja se zato rešim da bežim iz Beograda u Novi Sad ili Zemun, tamo da se spremim za ispite pa onda prečem u Beograd, da položim ispite, makar me posle toga i odveli u zatvor. U Beogradu sam morao da se sakrijem negde od policije, odakle bih lako mogao preći u Zemun.

Otišo sam u vinograd kod te gospođice. Moj prijatelj Sava Avramović prešao je dotle u Zemun da nađe čamac u kojem ću pobeći iz Beograda. U vinogradu se, međutim zatekao rođak te gospođice koji je bio policajac i koji me nije poznavao. Policija me je na sve strane tražila. Ja se stoga u tom trenutku sporazumem s gospođicom da se tom njenom rođaku, policajcu predstavim pod tuđim imenom. To predstavljanje trajalo je svega pet do deset minuta, koliko i njegova poseta.

… Ta mala sitnica dala mi je povoda da polako mislim i napišem komad “Običan čovek” Ova sitna stvar me je toliko obuzela da sam u pameti izradio skoro celu dramu.  Pričao bih tako bilo kod kuće, bilo među prijateljima o toj stvari. Primetio sam da svakom prilikom, kod svakog ponovnog pričanja, uvek nešto novo dodam što bi mi tog trenutka palo na pamet. Pričajući ja sam gradio dramu. Tako sam na kraju krajeva, posle godinu – dve dana, kad je stvar dozrela, imao izrađeno sve do detalja. I onda, razume se, ništa lakše nego sesti i napisati za dve do četri nedelje celu stvar.
… Mogu u pogledu moga načina rada reći još i ovo. Uvek sam zaokupljen dvema ili trima idejama. I dok jednu radim, dotle se druga već razvija.

“Mesto čestitke šalje jubilaru ovaj crtež njegov, tj. najiskreniji poštovatelj, Uroš Predić – U Orlovatu, 4. feb. 1905.

– Imate li mnogo stvari koje bi da uradite ili razvijete?

– Prema onom što ja imam pred sobom i što bih želeo da izradim, ja mislim da do sad nisam dao ni svoju ni dobru polovinu. Verujte mo da mi je zato vrlo žao.

Ovog trenutka, na primer, jednovremeno radim tri stvari. To možda, izgleda malo čudno i fabrički. Ali ustvari nije tako. Svaka od ovih stvari već je prošla proces stvaranja. Ali ih ja radim istovremeno, sve jednog dana.  Radim na njima naizmence. Kao sam koga dana raspoložen tako uzimam u rad i stvari koje najviše odgovaraju tom raspoloženju.

– Šta nam spremate novo?

– Radim jednu muzičku dramu “Večnost”.  sadržaj je po staroj arapskoj priči, koja je poznata i našoj književnosti kroz Janka Veselinovića i Dragutina Ilića. Obojica su se ove teme dotakli i dali je u nepotpunom, pripovedačkom obliku.

To je ono: Jedan trenutak u grobu čitava večnost. Zatim radim jednu seosku komediju “Ušao đavo u selo”.  I radim komediju koju sam bio napustio čitavu godinu dana, pa joj se opet vratio. To je “Gospođa ministarka”.

… Da li ću stići da napravim i ostale stvari koje imam u projektu, to zavisi u prvom redu od mog stomaka (g. Nušić pati od stomaka) i od sode bikarbone, u koliko bi mi ona pomogla da mi stomak ne diriguje inspiracije.

Ovde je završen razgovor sa g. Nušićem, dramskim piscem. kako je g. Nušić bio i prvi čovek Umetničkog Odeljenja, interesovalo nas je  šta on misli o našim umetničkim prilikama, sad kad se toliko govori o ukidanju mog Odeljenja, G. Nušić, na sve spreman, bio je ljubazan da nam kaže i sledeće:

Nastavak za koji dan, koga zanima šta g. Nušić misli o misli o našim umetničkim prilikama, može biti u toku ako lajkuje našu FB stranu

The post Razgovor sa Branislavom Đ. Nušićem, novembar, 1926. appeared first on flick.rs.

Blago cara Radovana

Često, sve ideje koje imamo o nekoj ženi dolaze samo od dobrog ili lošeg iskustva sa nekom sasvim drugom i drugačijom ženom. Najgore govore o ženi oni koji su bili najsrećniji u ljubavima, nesrećnici su uvek kratki u svojim refleksijama o ženi.

Žene imaju stalnu potrebu da budu voljene, i kad one same ne vole, i zato se često predaju i ljudima koji su im inače fizički nemili.

Žena ide više za ljubavlju čovekovom, nego za svojom prirodom. Žena može da se zanese za bogatašem ili artistom, za vojnikom ili sportistom, za lepim ili za umnim, ali se najzad dadne, često za ceo život, sasvim drugačijem čoveku nego kakvog je zamišljala i želela.

Jedna velika i nesrećna ljubav jedne žene od srca može da joj društveni i intimni život učini nemogućim za ceo vek. Žena to instiktivno oseća. Zato se žena često lako daje, ali se lako ne zaljubljuje. Žena veruje da se sačuvala od čoveka samo kad zna da se nije zaljubila. Zato je i mnogo manje zaljubljenih žena na svetu nego što iko misli. Braneći se od ljubavi žena misli da se odbranila i od čoveka. Žena dobro zna da je slaba samo kad voli.

Čovek nikad ne zna kad ga žena voli. On uvek traži da to sazna po spoljnim znacima, koje, međutim, žena namerno izvrće, jer je intriga njenog spola uvek glavni deo njene ljubavi.

Naprasitost i nasilje čovekovo je njegova ogromna beda, naročito prema finoći i mirnoći žene koja sve saznaje intuicijom i urođenom gipkošću.

Žena brzo prozre čoveka, naročito dobro uoči njegove slabe i zle strane, čak je i ne interesuju vrline kojima on zrači među drugim ljudima. Žena gleda u čoveku protivnika i tirana, i onda kad ga najvećma voli, zato nikad ne gubi iz vida njegove slabosti, kojima se u toj borbi ona služi većma nego svojom snagom.

Žene, stvarno, nikada nisu indiferentne prema čoveku. Već s prvim pogledom, ona jednog čoveka ili mrzi ili voli, ali nikad nije prema njemu ravnodušna.

Prvi znak ljubavi jedne žene, to je kad želi da se osami i zdvoji iz sveta. Žena koja odmah ne napusti svoje dotadašnje navike, vara i sebe i čoveka o svojoj ljubavi.

U ljubavi je žena uvek dete ili divljak, a kao dete i divljak, ni ona nema pamćenje za svoje emocije. Ona je u stanju da bude najravnodušnija prema čoveku kojeg je nekad bezumno volela, i čak da se s njim dalje ophodi bez ikakve veze s njenom prošlošću. I da mirno sve poreče, i da hladno sve unizi. Prošlost za ženu ne postoji. Pazite dobro kako žena ponekad govori pred novim čovekom o svojoj prošlosti s ponižavanjem, i kako o svom bivšem ljubavniku iz prošlosti govori bez srdžbe i bez žaljenja, i bez potrebe da se ičeg seća. O nečem što je pre nazivala svetinjom, i ključem svoje sudbine, ona može da govori i u sasvim profanom momentu. Žena ne priznaje prošlost, a još je manje žali, ali ona grabi od svakog momenta sve što može ugrabiti. Ali ako ne misli na prošlost, ne misli ni na budućnost: žena živi samo i potpuno u sadašnjici.

Dok žena voli, ona ne zna za druge opasnosti nego da bude napuštena ali i prvi znak da prestaje voleti jedna ljubavnica, to je kad dobije strah od javnosti.

Ako vas žena napušta prva, to nije što je uvređena vašim rečima ili delom, nego što je po sredi drugi čovek. Retko se koja žena, i posle najveće poruge, odvoji od čoveka dok se prethodno nije najpre pobrinula da ne ostane sama. Najsvirepije osećanje ženino je osećanje usamljenosti.

Najopsasnije je hvatati ženu u laži. Posle prve takve scene, ona se toliko uzme na um da vi ubuduće nećete moći lako razaznati njenu laž od njene istine. Kao što gusenice imaju boju lista na kojoj leže, ili kao što polip dobije boju predmeta za koji se uhvati, i žena tad dadne sebi izgled kakav joj treba. Čovek može samo jednom uhvatiti ženu u laži; ali posle toga ona postane toliko oprezna, da se zatim napravi gospodarem i sebe i onog koji je lovi u lažima. Njena nova laž je posle takvog slučaja uvek suptilnija od čovekovog starog iskustva. Vi ćete ženu samo uhvatiti kako laže, ali će ona vas uhvatiti u sredstvima kojim se ovde služite; a to je mnogo dublje. Zato ko hoće da upozna ženu, treba da je pre svega pusti da se pokazuje kakva jeste, i da veruje da je ne žbirite, i najzad, da ne sumnja nikad kako vam je milija ona nego istina o njoj.

Žena je istinitija prema sebi nego čovek, jer čovek ide za onim što je naučio, a žena ide za onim što oseća. čovek uvek uradi što mora, a žena uvek uradi što hoće.

Žena u koju smo zaljubljeni prestaje biti za nas obično ljudsko biće, nego ili postane beli anđeo ili crni sotona. Prema tome, žena izgleda ili našom velikom srećom ili velikom bedom, zavisi od ogledala u kome smo je uhvatili. Neosporno, žena ima u sebi jedno morbidno osećanje, koje je delimično ludilo: žena uvek mora da ima nekog koga će mučiti, bilo muža ili ljubavnika. To mučenje je mnogo puta žestoko, a mnogo puta u sitnim merama; žena nas muči i onda kad voli i onda kad ne voli. Zbog toga kad je žena i najvećma napadnuta, čak i nepravedno, ona neće da razuverava dokazima nego samo maglovitim rečima. Ona iskreno veruje da je čovek voli samo onda kad zbog nje pati, i kad u nju stalno sumnja. Za nju spokojan čovek izgleda ravnodušan i leden.

Žene su izvanredno svirepe u svojoj osveti. Istina, one se ne vide takve u istoriji jer su bile uvek vrlo vešte da se sakriju iza leđa svojih ljudi.

Još će žena oprostiti čoveku i najteže poroke, ali žena ne prašta drugoj ženi ni njene najveće vrline.

Žena je dobra samo kad voli; ali kad voli, ona je viša od čoveka. Svakako, žena nikad nije naivna, a ljudi čak i ženu frivolnu zovu naivnom. Kod žene je urođeno da vara na malo i na veliko, svesno i nesvesno, namerno i nenamerno, a vrlo često i bez ikakve zle namere, i čak sasvim često iz najbolje namere: u najviše slučajeva, samo da bi se većma dopala. Ali jedna žena samo onoliko vredi koliko voli, a ona vara i kad najvećma voli. Ima žena koje nikad ne kažu laž, ali nikad ne kažu celu istinu. Mlada žena ima sve iskustvo starije žene, i svu radoznalost i ležernost devojčice. U mladoj ženi od dvadeset i pet godina počinje najveća strast za uživanjem, koja se zatim ne smiruje do njene pune propasti. Ali lukavstvo ženino nije uvek zloća. Lukavstvo je dokaz slabosti i straha, većma nego zloće i zlonamere.

Žena voli čoveka dok joj veruje. I onda kad ga ne voli, ona traži da joj ipak veruje. Ne voli se braniti ni kad je kriva; i hoće da ima iluziju da je držite za dobru i kad to nije. Kad je ne držite za dobru, ona veruje da je više ne držite ni za lepu. A njoj nije dovoljno ni da izgleda lepa, nego da bude jedina lepa. Kad žena treba da se počne braniti ona se ne brani, nego prestane da voli i počinje da mrzi. Zato, ne objašnjavaj se, nego ili uzmi ili ostavi. Duboko je uvrečena kad je prave krivom, a nije kriva; a još je više uvređena ako joj kažu da je kriva kada to odista jeste. Žena nema osećanja odgovornosti kao ni dete, i ona se brani suzama, a ne razuveravanjem. Ali i kad moli za oproštenje, to ne znači da priznaje krivicu, nego izbegava grube scene.

Ljudi nikad ne mogu da razlikuju ženinu laž od ženine istine. Ali ipak ljudi osećaju lažljivca, i kad ne mogu da se odbrane od laži. Brak se najčešće sastoji od jednog lažova i jednog nasilnika. Žene kad lažu, one uvek lažu na krupno i totalno; i kad imaju da sakriju sitnicu, žene negiraju i sve drugo što je s tom sitnicom u vezi, i to brzo, odlučno i konačno. Nije nigde bila, nije nikog videla, nije ništa čula, ne poznaje uopšte osobu za koju je vezuju zli jezici, nije bilo ničeg… A pošto tako poriče sve totalno i sve konačno, zato se lako i ne zapliće, i ima uvek stav odvažan. A pošto ne laže uvek da naškodi, ona ne uzima laž za sredstvo kako bi drugima učinila zlo, nego samo da sebi učini dobro. Žena zna da ima nekih istina koje mogu da sve upropaste, ako se reknu samo iz ljubavi za istinom; i zato se ona služi lažju, ne prabacujući sebi da je lažov, verujući čak da dobar cilj uvek vredi koliko i odbar princip.

Ako hoćete da vas žena voli, treba joj dati prilike da vas sto puta slaže, i da uvek izgleda kao da to ne vidite. Žena je toliko gipka i prilagodljiva da, posle dva susreta sa nekim čovekom, tačno zna kakvu on ženu voli. I već od tog momenta ona prestaje dabude onakva kakva jeste, i kakva će i dalje za sebe ostati; a daje sebi sve one odlike po kojima misli da će se najviše dopasti. Tako se ona napravi drukčijom nego što je u stvari, da ubrzo naliči većma na naš model nego na svoju prirodu. Ona se toliko brzo obrne u samoj sebi da prosećan čovek ne može ni da je prati u tom neverovatnom njenom obrtu. Ona tim samo postaje zagonetnija za glomazni duh čovekov, koji ne ume da je posmatra u tom njenom nameštanju kako bi od one kakva jeste, postala najednom onakva kakva nije. Žena je i inače uvek jedno biće za sebe i za ceo svet, a drugo za čoveka kojeg voli. Najčudnije je možda i to što se svakoj zaljubljenoj ženi čini da mora izgledati drukčija nego što jeste; i da bude okićena draguljima i vrlinama kakve nema, a ne samo onim koje ima, i da sebi izmišlja čak i drugo poreklo, i drukčije društvene veze; a sve to uvek prema ukusu čoveka kojeg hoće da opseni.

Žene ne mogu da ne varaju i kad su najzaljubljenije. Kad je žena izgovorila najveću laž, izgledala je sebi najveća. Laž daje ženi osećanje superiornosti nad čovekovim umom i talentom, i naročito daje joj osećanje sigurnosti pred urođenim brutalnostima čovekovim. Žena se ne služi lažju da napadne, nego da se odbrani. Nikad ne pitajte ženu da vam kaže nešto od svoje prošlosti. Nijedna ne voli da ima prošlost, niti joj daje kakvu cenu; a ako vam krije prošlost, to nije zato da nju sačuva za sebe, nego da vas ne izgubi. Ako hoće da prećuti prošlost, to je i zato što je žena prema prošlosti odista ravnodušna, jer žena po prirodi nije romantik. Žena ne podnosi spomen. Ona bezdušno sve krije jer ne želi da ima oči ni na čemu što nije u vezi sa čovekom koje voli u tom trenutku. Žena živi s dana na dan.

Žene vole samo veseljake koji ih zasmejavaju i iznenađuju. Žena mrzi čoveka koji je smešan, ali uživa u čoveku koji joj sve drugo napravi smešnim. Žena je nosilac radosti, i ne ceni nego ono što zrači i razdragava. Više za ženu vredi jedan dobar kalambur, nego najdublja Njutnova istina. Za nju više vredi čovek duhovit nego dubok, a više blistav nego duhovit. Žena voli ležerne ljude jer joj oni praštaju njene ležernosti i radoznalosti; i voli poročne, jer se žene daju za porok a ne za vrlinu. Njih plaši vrlina koliko i um, jer um čovekov žena smatra za lukvastvo i za svirepo oružje prema ženi.

Svaka žena je dosadna osim one koju volimo. Međutim, ženi nije dosadan nego samo onaj čovek koji joj se ne divi, ili koji je ne želi, ili koji se ne divi makar njenom ukusu, ili se ne interesuje bar njenim psetom. Žena je azijski satrap kod kojeg uspevaju najplodnija laskanja samo ako su prikladno izrečena; ona tu pazi na reši, a ne na misli. I kad zna da joj lažu, ona voli te lepe reći laži većma nego divljenje koje joj se prećutkuje.

Mnogi veruju u intuiciju žene, a ta intuicija izvesno i postoji. Svakako, za mene, intuicija žene nije isto što i intuicija umetnika: jer je intuicija žene sterilna, a intuicija umetnikova je tvoračka. Intuicija žene je bolesna vidovitost, a ne konstruktivna sila.

Lepotice ne čeznu za lepim ljudima, kao ni bogate za bogatašima. Lepe ljude vole žene koje nisu lepe, kao što za bogatim čezne fukara. Istina je da lepota čovekova osvaja odjednom, a karakter i duh čovekov osvajaju polagano, jer se karakter i duh ne obraćaju ženinom životu fizičkom nego moralnom. Veliki čovek to je za ženu velićina koja zamara, dubina koja plaši, pedantnost koja odbija, princip koji gađa u glavu. Za ženu više vrede dve radosti, nego jedna sreća, a više vredi sreća nego slava. Najlepše žene pođu obično za ljude bez lepote, a često čak vole i ružne ljubavnike. Mnogo puta žena ne voli čoveka ni čijoj se lepoti najviše divi; jer svaka žena instiktivno oseća da je fizička lepota žensko oružje, a ona to svoje oružje ne voli da vidi u rukama muža ili ljubavnika.

Viša inteligencija žene je uvek zlodejna za čoveka od srca. Takva žena je naoružana do zuba. Ako je čovek duhovno manji od nje, ona seče; ako je čovek silniji, ona se mačuje. Nikad se kod žene sa velikom inteligencijom nisu uspele da razviju više osobine srca.

Lepe žene su manje sklone poroku nego ružne. Lepotica se zadovoljava divljenjem i obožavanjem svoje okoline, a ružna traži utočišta u prvom ljubavniku koji je bude smatrao da nije ružna. Zato su ružne žene većma zauzete naporom da se dopadnu, nego lepe, kojim ato uspeva i bez napora. Prvi čovek koji takvu ružnu ženu nađe da je lepa, i koji joj to pokaže, postaje njen neodoljiv gospodar. Da bi se dopale ljudima, ružne žene postaju muzičarke, spisateljice, slikarke, filantropi, a sada čak i parlamentarci.

Žena voli većma lepotu nego vrlinu; ali žena voli samo svoju lepotu. Tuđa lepota joj izaziva zlu krv, kao tuđ novac i tuđ nakit. Ljudi su naprotiv u tom pogledu viši od žene, jer su u stanju da se dive i čoveku lepšem i umnijem i bogatijem od sebe. Jedino što ljudi ne opraštaju drugom čoveku, to je kad ima lepšu ženu nego što je njegova. Jedan čovek uvek izgleda drugom čoveku nedostojan lepe žene; i ljudi često jurišaju na lepoticu samo da je otmu čoveku kojeg redovno smatraju smešnim pored nje, i onda kada taj čovek nije nimalo smešan.

Ima žena moralno korektnih, ne iz ljubavi za čoveka i za moral, nego samo zato što su po karakteru pasivne, ili što ljubavi ne daju nikakvu cenu. Druge su opet moralne iz udobnosti za sebe, ili iz odvratnosti za javnu bruku. A treće su moralne iz krajnjeg nepoznavanja poroka. Svakako, fizički moral nije u prirodi ni u ukusu ženinom koliko je u ukusu čovekovom; dokaz, što je žena u stanju da se celom svetu pokaže gola, kad bi znala da bi je ceo svet našao lepom kao boginjom.

Ima žena koje su verne i kad ne vole; a ima žena koje su jednom čoveku neverne i kad su u njega istinski zaljubljene. To su anomalije, ali koje su ipak istine, čak vrlo obične. Žene koje su verne i kad ne vole, verne su čoveku zato što nisu po prirodi sklone poroku. A druge su žene neverne čoveku, samo zato što su odveć verne sebi samima. čovek odista mora izneveriti sebe, ako je, protivno prirodi, veran nekom drugom.

Žena postaje neverna najčešće kad je to najmanje mislila, a često i kad to nije ni želela. Ne padaju samo poročne i pokvarene, nego često i savršeno čiste, i po prirodi verne. Žena pada iz raznih razloga: iz ljubavi, iz dosade, iz strasti fizičke, iz sujete, iz slabosti volje, iz interesa materijalnog, iz romantike, iz manije, iz perverzije iz osvete. Znači, najmanje deset različitih povoda, koji se nikako ne daju nazvati pokvarenošću fizičkom, kako se neverna žena obično okrivljuje. Žena koja pada u porok, uopšte nije toliko razvratna koliko je slaba. Kad ljudi ovo uvide, smatraće takvu ženu više za nesrećnu nego za rđavu.

Ima među ženama više heroja nego što ih ima među ljudima, ali su ljudi celu istoriju prigrabili za sebe, i za priče o sebi. Međutim, mi smo heroji u bojnoj vatri, a žene u hladnoj svakidašnjici; mi smo hrabri pred smrću, a one pred životom; mi pred drugim čovekom, a one pred celom sudbinom. Žena koja je lepa, ima za ceo dugi niz godina svoje mladosti da se očajnički brani od ljudi lepih, snažnih, bogatih, titulisanih, uplivnih, moćnih, slavnih; ili čak što je najteže, da se brani od ljudi iskreno u njih zaljubljenih. Da se brani i od onog kojeg i sama voli!… Niko ne zna koliko treba imati moralne snage, ili koliku ljubav za drugog čoveka, pa odoleti svim zamkama koje mi ljudi bacamo pred žene. – Žena voli svoje dete i kad je rđavo i ružno; i ona ljubi svog muža i kad je ceo dan na ta usta govorio laži i pogrde. Ona ide za čovekom i kad je razvratnik, i pomaže ga i kad je raspikuća. Ona prima u naručja i čoveka koga niko više ne želi da primi u kuću; i pruža mu svoja uta, i kad mu niko ne bi pružio svoju ruku.

Žena ima više nežnosti, a čovek ima više dobrote; žena je velikodušna, a čovek je plemenit. Žena oprašta ali ne zaboravlja; čovek zaboravi i kad ne oprosti. Kad god je žena velikodušna, ona je to uvek prema čoveku, a nikad prema ženi. Na deset ljudi ima jedan uman, a na deset žena ima jedna glupa.

Ne čekajte nikakvo dobro od ženine pameti, nego samo od ženinog srca. Ja pamet čoveka računam po onom šta kaže, a pamet žene po onom što ne kaže. Žena moral smatra estetikom, a čovek logikom; a to znači da je moral kod nje u osečanju, a kod njega u glavi. Zato je žena moralnija nego čovek.

Žena je, ipak i neosporno, najveća iluzija čovekova. Ne postoji nijedna sreća koja je u stanju da domaši radost ljubavi. Sve drugo može biti slava, uspeh i satisfakcija, ali je žena jedino pijanstvo srca. Ni sve tamne strane ženina karaktera kao da ne postoje nego zato da bude osvetljen samo jedan njen deo, onaj u kojem ona najviše zrači i koji je uvek božanstven. Nema nesreće čovekove koju žena nije u stanju ili da sasvim neutralizira, ili veoma ublaži. Velićina žene je u velikim momentima, u sitnim događajima je ona sitna.

Najveća ženina nesreća, to je kad počne verovati da njena lepota propada. Ovo verovanje, na žalost, počinje vrlo rano, čak pre tridesete godine i zato je potpuna sreća ženina vrlo kratkog veka. Strah da poružnja, dostiže vrhunac njenog očajanja, kakvo ljudi ne mogu ni zamisliti. Ova vrsta nesreće ne postoji za čoveka, zato što on s godinama ne poružnja, nego često postane čak i lepši. Osim toga, čovekova lepota nema u društvu i životu ono mesto koje ima lepota ženina. čovek bi imao isto očajanje samo kad bi znao da s godinama propada njegova pamet, ali se i to događa sasvim suprotno, je je čovek s godinama sve pametniji. Samo gubitak zdravlja i časti, bile bi za čoveka dve nesrće nepopravljive zauvek, a sve drugo je odista samo u njegovim rukama. Ženino o?ajanje za izgubljenu lepotu, prevazilazi i njeno žaljenje za izgubljeno zdravlje, ili za svoje propalo ime. One bi volele biti i bolesne, i važiti za nečasne, i biti siromašne, nego važiti za ružne među ljudima, i možda, još više među ženama.

Fragmenti o ženi, Jovan Dučić, Blago cara Radovana

The post Ona vas gleda uvek! Žena! Jovan Dučić appeared first on flick.rs.

Tu smo na raskršću
korak teži od nebesa.
Ko slepi putnici
koje niko i ne čeka.

Sad se kaju majevi,
snežne zore i nemiri,
pitaju zašto smo ih
uopste budili.

Ne mogu zaspati
u toj kući od snegova,
ni više ljubiti
tvoje usne od pelina.

Kad kiša prestane
tuđi san ćes obviti.
Na mojim ženama
neka druga će ostati.

Kerber, Na raskršću

The post Raskršće, višnjička banja i Kerber appeared first on flick.rs.

Azra, slučajan susret

Mirni idem u susret
Smirujem se uz put
I zvjeram oko sebe
Kao slučajno sam tu
Mirna me vodi u bife
Sjeda kraj mene
Dok ja pričam bez prestanka
Vrijeme ističe
A ja ne želim da se blamiram
Mirna sva u seksu
Pročitala me insiniktom
Kad se smije cijelim tijelom
Narod uživa
Stižu neki ljudi
Mirna ih poznaje
Pridružuju se nama
Onda Mirna kako si
A ja ne želim da se blamiram
Slučajan susret
Lica u tami
Misli me stalno progone
Svlačim je pogledom
Zamišljam je golu
Mirna želim da te okrenem.

Kanal sa Azrinim pesmama.

The post Slučajan susret appeared first on flick.rs.

PESMA O KERUŠI – Sergej Aleksandrović Jesenjin

Jutros u košari, gde sja, šuška
Niz rogoza žućkastih i krutih,
Sedmoro je oštenila kučka,
Sedmoro je oštenila žutih.

Do u sumrak grlila ih nežno
I lizala niz dlaku što rudi,
I slivo se mlak sok neizbežno,
Iz tih toplih materinskih grudi.

A uve?e, kad živina juri,
Da zauzme motke, il prut jak,
Izišo je tad domaćin tmuri,
I svu štenad potrpo u džak.

A ona je za tragom trčala,
Stizala ga, kao kad uhode …
I dugo je, dugo je drhtala
Nezamrzla površina vode.

Pri povratku, vukuć se po tmini,
I ližući znoj s bedara lenih,
Mesec joj se nad izbom učini,
Kao jedno od kučića njenih.

Zurila je u svod plavi, glatki,
Zavijala bolno za svojima,
A mesec se kotrljao tanki,
I skrio se za hum u poljima.

Nemo, ko od milosti il sreće,
Kad joj bace kamičak niz breg,
Pale su i njene oči pseće,
Kao zlatni sjaj zvezda, u sneg.
Sergej Jesenjin 1915

ПЕСНЬ О СОБАКЕ

Утром в ржаном закуте,
Где златятся рогожи в ряд,
Семерых ощенила сука,
Рыжих семерых щенят.

До вечера она их ласкала,
Причесывая языком,
И струился снежок подталый
Под теплым ее животом.

А вечером, когда куры
Обсиживают шесток,
Вышел хозяин хмурый,
Семерых всех поклал в мешок.

По сугробам она бежала,
Поспевая за ним бежать…
И так долго, долго дрожала
Воды незамерзшей гладь.

А когда чуть плелась обратно,
Слизывая пот с боков,
Показался ей месяц над хатой
Одним из ее щенков.

В синюю высь звонко
Глядела она, скуля,
А месяц скользил тонкий
И скрылся за холм в полях.

И глухо, как от подачки,
Когда бросят ей камень в смех,
Покатились глаза собачьи
Золотыми звездами в снег.
ЕСЕНИН Сергей Александрович 1915

The Bitch –  Sergey Aleksandrovich Yesenin

Translated by Daniel Weissbort

In the morning the bitch whelped
Seven reddish-brown puppies,
In the rye barn where a row
Of bast, mats gleamed like gold.
Licking their pelts smooth,
And underneath her, the snow
Melted out in the heat.

But at dusk, when the hens
Were roosting on the perch,
There came the grim-faced master
Who stuffed the pups in a sack.

The bitch bounded alongside him,
Over the snow-deep fields,
And the icy surface of the water
Shuddered a long, long while.

And when at last she struggled home,
Licking the sweat from her sides,
To her the moon above the house
Seemed like one of the pups.

Whimpering loudly she gazed up
Limpidly into the dark,
While over the hill, the slender moon
Slid into the fields beyond.

And softly, as when someone,
Jesting throws her a stone,
Her tears, like golden stars,
Trickled down into the snow.
Sergei Yesenin 1915

The post Pesma o keruši Jesenjin appeared first on flick.rs.

Knjiga proroka Danila, Stari Zavet

Druge godine carovanja Nabukodonosoreva usni Nabukodonosor san, i uznemiri mu se duh i san ga prođe. I reče car da dozovu vrače i zvezdare i gatare i Kaldejce da kažu caru san njegov. I dođoše i staše pred carem. I reče im car: Usnih san i uznemiri mi se duh kako bi saznao šta sam usnio. A Kaledejci rekoše caru: Care, da si živ doveka! Pripovedi nama slugama svojim pa ćemo ti kazati šta znači. A car odgovori i reče Kaldejcima: Zaboravio sam; ako mi ne kažete šta sam snio i šta znači, bićete isečeni i kuće vaše će biti ognjišta. Ako li mi kažete šta sam sanjao i šta znači, dobićete od mene dare i poklone i veliku čast; kažite mi dakle šta sam sanjao i šta znači. Odgovoriše mu opet: Neka car pripovedi san slugama svojim pa ćemo kazati šta znači. Car odgovori i reče: Zaista vidim da hoćete vremena da dobijete; jer vidite da sam zaboravio. Ali ako mi ne kažete šta sam snio i šta znači, jedan vam je sud, jer ste se dogovorili da kažete predamnom laž i prevaru dok prođe vreme; zato kažite mi san pa ći videti da mi možete kazati šta znači. Odgovoriše Kaldejci i rekavše: Nema čoveka na zemlji koji bi mogao kazati caru to što ište; zato nijedan car ni knez ni vlastelin nije nigde tražio tako nešto od vrača ili zvezdara ili Kaldejaca. I što car ište vrlo je teško; niti ima drugoga koji bi mogao kazati caru osim bogova, koji ne žive među ljudima. Zato se car razljuti i razgnevi jako i naredi da se pogube svi mudraci Vavilonski.

Sanovnik Slovo A

Abeceda

Učiti abecedu – stećićete novo zanimanje; čitati abecedu – deca će vam napredovati (star.)

Acetilen

Acetilensko svetlo, acetilenska lampa – skoro putovanje (nov.)

Adresa

Videti neku adresu – imaćeš posetu; listati po adresaru – uvećaće ti se porodica.

Akrobata

Sanjati akrobatu – neočekivana dobit, biti akrobata – rešićeš se neprilika (star.)

Advokat

Videti advokata – bićeš pozvan u prijatno društvo (eg.); razgovarati sa advokatom – brige i neprijatnosti.

Agent

pretrpećeš neki gubitak (nov.).

Agacija

Zdravlje i bogatstvo (eg.).

Akumulator

Blagostanje, poboljšanje sadašnjeg imovinskog stanja (nov.).

Akvarijum

Doćićeš u neku neugodnu situaciju

Alabaster

Sreća u ljubavi (eg.).

Alat

Očekujete dobar posao (eg.).

Alaun, stipsa

Neuspeli poduhvat

Alibi

Dokazati alibi – Imaćeš posla sa valastima

Alimentacija

Plaćati alimentaciju – neugodan doživljaj; primiti alimentaciju – naćićeš izlaz iz neke situacije (nov.).

Alkohol

Zdravlje (star.) Piti alkohol- izneveriće te prijatelj (eg.); očekuje te radostan događaj (star.). Paliti alkohol – gubitak

Alkoven (udubljenje)

Biti u Alkovenu – povućićeš se u samoću. (nov.).

Almanah

Povećaće ti se finasijska situacija (nov.).

Amajlija

Bezbrižan život (eg.).

Amazonka

Nesrećan brak (nov.)

Amerika

Uspeh u poslovima.

Amor

Stoji ti kratkotrajna ljubav

Amputacija

Rastanak sa dragom osobom ili predmetom. (nov.)

Amajlija

Naći Amajliju – skoro venčanje; Nositi amajliju – pobeda neprijatelja. (star.).

Ananas

očekujete poziv na bogatu gozbu. (eg.)

Anđeo

Loš znak koji donosi nesreću

Anosa, mali oglas

Dati anosu – neispunjene nade; čitati anosu – vesele vesti.

Adresa

Videti neku adresu – imaćeš posetu; listati po adresaru – uvećaće ti se porodica.

Antena

Očekuje te neka prijatna promena

Apetit

Imati dobar apetit -novčani gubitak

Apoteka

Čuvaj se zelenaša (eg.); bolest ili poslovni neuspeh (star.).

Arhiv

Veliku gubitak (nov.).

Arsenal

Žestoka svađa (bab.).

Artist

Očekuje to naka pustolovina ili opasnost (nov.).

Atleta

Napori uloženi u neki posao urodiće plodom (eg.).

Autobus

Uloži više energije u posao pa ćeš doživeti potpun uspeh. (nov.).

Automobil

Voziti se automobilom – brz uspeh, videti automobil – novosti (nov.).

Avion

Očekuje te neka promena na bolje, (nov.).

Zagrljaj

Zagrliti ljubavnicu – očekuje vas sreća. Zagrliti prijatelja – nesreća. Grliti se sa suprotnim polom – predznak velike sreće.

Uspinjanje

Videti neki uspon – mučiće vas teške brige. Uspinjati se uz breg ili uz stepenice – sigurno ćete stići do cilja što ste ga sebi postavili.

The post Šta posle kafe – Sanovnik – Slovo A appeared first on flick.rs.

Želimo da Vam bude lepo, da traje dugo, da se radujete jedno drugom, da živite sa uverenjem da ste danas obavili jedan od najvažnijih poslova u životu.

Savetujemo Vam da ne žurite , da pažljivo trošite reči i osećanja. Nemojte odmah potrošiti sve. Rasporedite svoju ljubav i uzajamno poštovanje na svaki dan zajedničkog života.

Zakon kaže da su muž i žena u bračnoj zajednici ravnopravni. A to može i lepše da se kaže povećavajte svoje obaveze da ne biste ugrožavali prava drugih.

Brak ne može biti cilj. On je samo mogućnost da se Vaši drugi interesi lakše i lepše ostvare.

Zato stalno gradite svoju vezu, proširujte njene granice, ne dajte joj da se začauri, olenji, uspava, da prestane da živi i postoji.

Bogatite svoj zajednički život, borite se za ravnopravnost života, budite realni i odmereni kada određujete svoje ciljeve, a jaki i uporni kada treba da ih ostvarujete.

Ne možete se baviti samo ljubavlju. Ljubav je lepa samo kad se podrazumeva, kad prati sve ostale naše aktivnosti, kada nam daje snage da se što uspešnije ostvarimo kao ličnost.

Budite ljubomorni, ne jedno na drugo, već na svoj brak.

Čuvajte ga i branite od svih iskušenja, smatrajte ga dragocenim za svoju sudbinu i sreću.

legendarni Dušan Radović

Neka ovaj dan bude srecan pocetak vaseg dugog i lepog zajednickog života.

The post Ruzveltova by night i brak by Duško Radović appeared first on flick.rs.

Jeste l’ čuli, kumo,
Verujte, bez šale –
Otvara se škola
Za pačiće male.

Tako je i bilo,
Verujte, bez šale –
Otvorila se škola
Za pačiće male.

Svi pačići došli,
Na skamijam’ stoje;
Stari patak metno
Naočare svoje.

Sve ih je upiso
U katalog, male,
Pa ih je prozivo –
Verujte, bez šale.

Pa se onda šeto
S ozbiljnošću krutom;
Učio ih, učio
I knjigom i prutom.

Učio ih, učio
Od srede do petka,
Al’ se nisu odmakli
Dalje od početka.

Nije bilo uspeha
U?iteljskom trudu,
Cela muka njegova
Ostade zaludu.

Ništa više ne nauči
Pačurlija ta,
Nego što je i pre znala:
Ga, ga, ga, ga, ga!

ČikaJova Zmaj

The post PAČIJA ŠKOLA – Jovan Jovanović Zmaj appeared first on flick.rs.

JAN MAJEN i moj Srem,
Paris, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini,
priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim, i mrem
i ležim, hladan, kao na pepelu klada.
Samo, to više i nismo mi, život, a ni zvezde,
nego neka čudovišta, polipi, delfini,
što se tumbaju preko nas, i plove, i jezde,
i urliču: „Prah, pepeo, smrt je to.“
A viču i rusko „ničevo“ –
i špansko „nada“.

Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu,
sa Avalom plavom, u daljini, kao breg.
Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu,
i topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.
U Tebi nema besmisla, ni smrti.
Ti sjajiš kao iskopan stari mač.
U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,
i ponavlja, kao dan i detinji plač.
A kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje,
Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.

ESPANJA i naš Hvar,
Dobrović mrtvi, šeik što se u Sahari beli,
priviđaju mi se još, kao utvare, vatre, var.
Moj Sibe poludeli, zinuo kao peš.
Samo, to više nismo mi, u mladosti i moći,
već neki papagaji, čimpanzi; neveseli,
što mi se smeju i vrište u mojoj samoći.
Jedan se „Leiche! Leiche! Leiche!“ – dere.
Drugi mi šapće: „Cadavere!”
Treći: „Leš, leš, leš.“

Ti, međutim, širiš, kao labud krila,
zaborav, na Dunav i Savu, dok spavaju.
Ti budiš veselost, što je nekad bila,
kikot, tu, i u mom kriku, vrisku, i vapaju.
U Tebi nema crva, ni sa groba.
Ti blistaš, kao kroz suze ljudski smeh.
U Tebi jedan orač peva, i u zimsko doba,
prelivši krv, kao vino, u novi meh.
A kad mi klone glava i budu stali sati,
Ti ćeš me, znam, poljubiti kao mati.

TI, PROŠLOST, i moj svet,
mladost, ljubavi, gondole, i, na nebu, Mljetci,
priviđate mi se još, kao san, talas, lepi cvet,
u društvu maski, koje je po mene došlo.
Samo, to nisam ja, ni Venecija što se plavi,
nego neke ruševine, aveti, i stećci,
što ostaju za nama na zemlji, i u travi.
Pa kažu: „Tu leži paša! – Prosjak! – Pas!“
A viču i francusko „tout passe”.
I naše „prošlo”.

Ti, medutim, stojiš nad širokom rekom,
nad ravnicom plodnom, tvrd, uzdignut kao štit.
Ti pevaš vedro, sa grmljavom dalekom,
i tkaš u stoleća, sa munjama, i svoju nit.
U Tebi nema moje ljudske tuge.
Ti imaš streljača pogled prav i nem.
Ti i plač pretvaraš, kao dažd, u šarene duge,
a hladiš, ko dalek bor, kad te udahnem.
A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša,
Tvoj će bagem pasti na me kao kiša.

LIŽBUA i moj put,
u svet, kule u vazduhu i na morskoj peni,
priviđaju mi se još, dok mi žižak drhće ko prut
i prenosi mi zemlju, u sne, u sne, u sne.
Samo, to više nisu, ni žene, ni ljudi živi,
nego neke nemoćne, slabe, i setne, seni,
što mi kažu, da nisu zveri, da nisu krivi,
da im život baš ništa nije dao,
pa šapću „ñao, ñao, ñao“
i naše „ne, ne“.

Ti, međutim, dišeš, u noćnoj tišini,
do zvezda, što kazuju put Suncu u tvoj san.
Ti slušaš svog srca lupu, u dubini,
što udara, ko stenom, u mračni Kalemegdan.
Tebi su naši boli sitni mravi.
Ti biser suza naših bacaš u prah.
Ali se nad njima, posle, Tvoja zora zaplavi,
u koju se mlad i veseo zagledah.
A kad umorno srce moje ućuti, da spi,
uzglavlje meko ćeš mi, u snu, biti, Ti.

FINISTÈRE i njen stas,
brak, poljupci, bura što je tako silna bila,
priviđaju mi se još, po neki leptir, bulke, klas,
dok, iz prošlosti, slušam, njen korak, tako lak.
Samo, to više nije ona, ni njen glas nasmejan,
nego neki kormoran, divljih i crnih krila,
što viče: zrak svake sreće tone u Okean.
Pa mi mrmlja reči „tombe“ i „sombre“.
Pa krešti njino „ombre, ombre“. –
i naš „grob“ i „mrak“.

Ti, međutim, krećeš, ko naš labud večni,
iz smrti, i krvi, prema Suncu, na svoj put.
Dok meni dan tone u tvoj ponor rečni,
Ti se dižeš, iz jutra, sav zracima obasut.
Ja ću negde, sam, u Sahari, stati,
u onoj gde su karavani seni,
ali, ko što uz mrtvog Tuarega čuči mati,
Ti ćeš, do smrti, biti uteha meni.
A kad mi slome dušu, koplje i ruku i nogu,
Tebe, Tebe, znam da ne mogu, ne mogu.

ŽIVOT ljudski, i hrt,
sveo list, galeb, srna, i Mesec na pučini,
priviđaju mi se, na kraju, ko san, kao i smrt
jednog po jednog glumca našeg pozorišta.
Samo, sve to, i ja, nismo nikad ni bili više,
nego neka pena, trenutci, šapat u Kini,
što sapće, kao i srce, sve hladnije i tiše:
da ne ostaju, ni Ming, ni yang, ni yin,
ni Tao, trešnje, ni mandarin.
Niko i ništa.

Ti, međutim, sjaš, i sad, kroz san moj tavni,
kroz bezbroj suza naših, večan, u mrak, i prah.
Krv tvoja ko rosa pala je na ravni,
ko nekad, da hladi tolikih samrtnički dah.
Grlim još jednom, na Tvoj kamen strmi,
i Tebe, i Savu, i Tvoj Dunav trom.
Sunce se rađa u mom snu. Sini! Sevni! Zagrmi!
Ime Tvoje, kao iz vedrog neba grom.
A kad i meni odbije čas stari sahat Tvoj,
to ime će biti poslednji šapat moj.

Miloš Crnjanski

The post Vetrenjače appeared first on flick.rs.

Jutros se Sava opet ulila u Dunav. Dunav u Crno more. Crno more u Sredozemno more. Sredozemno more u Atlanski okean, a vi opet ne znate sta ce te sami sa sobom.

Jedan deo Save uliva se u Dunav tek kod Vinče. To je ponornica, koja se u gornjem delu zove Vodovod, a u donjem Kanalizacija.

Jutros je nisko sunce preseklo svilenu traku Dunava i tako svečano otvorilo novi dan, prvi dan nove nedelje.

Pre nego što će joj se desiti ono što će joj se desiti, Sava se uvija i uspija, kao da joj je prvi put, kao da ne zna da je iza okuke čeka stari probisvet Dunav.

U Zemunu, na obali Dunava, kuva se i danas dobra riblja čorba. Do čorbe se stiže ovako: ide se do centra Zemuna, a onda dalje za mirisom čorbe.

Sava i Dunav i ovog jutra dolaze i prolaze, a mi ne znamo sta da im radimo.

The post rusty ship appeared first on flick.rs.