Koliko se jedan grad može promeniti za svega nekoliko decenija?

Kada je S. Milojević 1926. godine objavio tekst “U Beogradu pre 80 godina”, opisivao je grad koji je već tada nestajao pred očima njegovih savremenika.

To nije bio veliki evropski Beograd kakav danas poznajemo, već pogranični grad na razmeđu dva sveta – mesta gde su se sudarali Istok i Zapad, tursko nasleđe i moderna Srbija.

Ovaj tekst prenosimo iz originalnog almanaha iz 1926. godine, uz objašnjenja i ilustracije koje pomažu da se bolje razume vreme o kojem autor piše.

U Beogradu pre 80 godina

Piše: S. Milojević (1926)

Ništa toliko tužno ne pada u oči putniku koji poznaje život starog Beograda kao činjenica da se jedan nekadašnji grad gotovo potpuno izgubio.

Pisac se sa setom priseća varoši koja je postojala svega nekoliko decenija ranije. Njegov Beograd bio je grad uskih ulica, prizemnih kuća, brojnih bašti i orijentalnog duha koji se još osećao na svakom koraku.

Danas od tog sveta gotovo da nema tragova.

Autor odmah naglašava da ne želi da piše istoriju, već da sačuva uspomenu na grad koji je polako nestajao pred naletom modernizacije.

Na ilustraciji je prikazana dvorska straža kneza Aleksandra Karađorđevića ispred dvora 1852. godine. Uniforme, raspored stražara i izgled zgrade predstavljaju dragoceno svedočanstvo izgleda tadašnjeg Beograda.

Urednička napomena

Tekst koji sledi pisan je pre skoro jednog veka, ali govori o Beogradu koji je bio još osamdesetak godina stariji.

Drugim rečima, S. Milojević 1926. godine opisuje grad kakav je postojao oko sredine XIX veka.

Zbog toga ovaj tekst danas predstavlja retko svedočanstvo o Beogradu pre velikih urbanističkih promena koje su usledile krajem XIX i početkom XX veka.

У Београду пре 80 година

„…Ништа толико туђином у око не пада, колико потпуно помањкање женех на улицех… Једино што је од женског спола у Београду видети то су сељанке…“ јада се један хроничар

Пуно је трагова о свом животу, детаља о свом друштву и о својим наравима, оставио за собом стари Београд разасуте по пожутелим листовима оних новина што су их некада наши дедови и прадедови, седећи пред својим дућанчићима негде у Савамали или на Дорћолу, или пијући прву кафу у ондашњем Гранд Хотелу преко пута Саборне Цркве, прелиставали да виде последње вести о Мађарској Буни или о Кримском Рату. Па су ту онда и стари календари са својом драгоценом збирком некада врло актуелних бакрореза и дрвореза из наше средине, или безбројни часописи са ове и оне стране Саве, по којима се штампали дописи са посета у Београд разних новосадских и загребачких књижевника.

Често пута су ти подаци што их тамо налазимо суха и случајно набачена факта, из којих тек треба да конструишемо у себи слику тадашњег друштва и оне вароши — а често се наиђе и на по неки опис београдске чаршије и њених прилика тако жив, пун и свеж, да нам после његовог реалистичног излагања изгледа као да је то све још ту, пред нама; као да је јуче а не пре толиких година било. Можда томе уношењу у прошлост доприноси нешто и задах старине са оних пожутелих, трошних листова што их читамо. А можда и непосредни интерес за саму ствар што треба човек да га има, па да се бави таквом лектиром, и да га занима, на пример, са колико је мука Јаша Игњатовић покушавао да пронађе стан Симе Милутиновића Сарајлије или Хотел Булевар и старог Панчића, када је једном допутовао у Београд после дужег одсуства. Али ма да многи не располажу ни једним делићем од оне устрајности и радозналости за сваку ситницу из старог Београда, као што је то било у оном маркантном случају Т. С. Виловског, ипак верујем да писма Степана Марјановића Даници Илирској у Загребу 1842. године, где говори о београдској вароши, могу да заинтересују и људе мање радознале у овом правцу.

Марјановић је био у Београду баш пред сам преврат, што је завршио прву владу Кнез Михаилову и довео на престо Александра Карађорђевића, те поводом тога само уредништво Данице Илирске у једној нотици истиче важност његових писама у том моменту.

Марјановић је био у Београду баш кад је умрла Карађорђева жена Јелена, и он описује како је до цркве отпратило мноштво света, и Хришћена и Турака, а од цркве до гробља на Таш-мајдану, одакле је сутра дан однето њено тело у Тополу.

Задржава се дуже на Саборној Цркви те описује историју њеног грађења, и ту говори нарочито о Доситијевом новом гробу и преносу костију, које је извршено десет година раније пре његове посете.

Али оно што је нарочито од интереса у његовим дописима, то је опис ондашње вароши.

Београд је тада био још пун свуда расејаних турских гробаља, њих „скоро свугде у сваком зашкутку варошком имаде“, а једно од највећих било је на изласку из града. Београд се онда делио на „Горњу“ или „Рацку варош“ и „Доњу“, турску варош или „Јалију“. Јалија је била пуна рушевина некада величанствених грађевина. У Душановој улици, која се у оно доба звала „Бит-пазар“, нарочито су се истицале рушевине двора принца Еугена. У том делу вароши било је пуно турских џамија саграђених већином од дрвета. Једна таква џамија са турским гробљем око ње стајала је код велике пијаце на развалинама некадашњег католичког манастира. Око пијаце су се дизале три за оно доба величанствене грађевине, од којих је једна била двор Јеврема Обреновића, друга припадала „Управитељству сербском“, а трећа била својина у оно доба чувеног београдског трговца Германа.

Поред Германа од познатијих београдских газда оног доба био је бугарски трговац Родовић, чија је радња била у истој кући у којој је на првом спрату становао руски консул у Кнез Михајловој улици, а дућан му је био „богато иностраном робом устројен“. До новог кнежевског здања за учионицу која је тек почела да се гради, стајала је државна штампарија у једној бедној згради „покривеној једним ниским кровићем и окружена слабим бервни“. Идући пак тадашњом чаршијом ка граду, налазила се са леве стране кућа народног вође Вучића, а са десне кнез Михајловог попечитеља Цветка Рајовића.

Занимљиво је на каквим је све местима становао ондашњи српски пролетаријат. Ту нас ови Марјановићеви редови подсећају на данашњу кризу у становима:

„Ниже изпод царкве идућ к Сави, видети је двор Митрополитов у турском укусу од дрвета саграђен, извана, истина-бог, неугледан, но изнутра чист, доста простран, и приличним покућством уређен. Даље доле силазећ, представља се оку нешто мало на лево с цесте у тврђавској стени, дубоко изсечена ужасна рупетина, где неколико сиромашних сербских обитељих живи. Сваки странац ко то види, упропастити и чудити се мора над овими тврђавними станишти. Тако покрај ових обиталиштех ниже види се и друга рупетина, где сербски каменари гробне керсте делају.“

велика магаза у Вумруку, која је на две стране раздељена; с једне стране стоји гледалиште, с друге сцена (гдје) састојећи великом страном из различитих кожах, које баш најглупљи миши ту славу не простиру. Позорница је потешна, декорације неоскуне, музика којекако, гардероба прилична, коју је равнатељство театра на молбу играјућих особах од господина Димитријевића, кројача из Новог Сада за 350 фор. у сребру купило. Обштинство захтева нове декорације, но слабо се праве, заговарајући се, да ће се формалан театар зидати и зато неће, да на овај привремени толико троше“.

Представе се дају двапут недељно, али ипак зато је позориште по некад сасвим празно. Тако кад је 1. јула те године требало да се игра „Дар благодарности“, у позоришту није било ни живе душе од неблагодарне публике, па комад није ни даван.

Међу глумцима је било много загребачких глумаца што су овамо прешли. Најпопуларнији су били г-ђа Штаљ, и гг. Кнез де Морте, Баљај, Исаковић, Текалац и Грујић. Њихове су плате варирале од 10 до 30 талира на месец. Глумаца је било те године 16, четири чланице и дванаест чланова.

А таква је била ондашња чаршија? Њу Марјановић врло живописно слика, и том сликом завршавамо овај опис Београда из 1842.

„Овде се види различитих лицах и киповах. Кројач (терзија), ковач од оружја (бичагчи), пекар (екмекчија), ђелотаржац (јемеџи), већином су Турци, и лако ти их је познати по белој чалми, по жуткастом тамном лицу, по равнодушном презиратељном погледу, којим свак себе гледају.

Грк с црвеном капом (фесом) на глави, тера своју трговину са оштро смотрећим оком, и позивља странога на куповање учтиво, из којег позива вири нека поноситост и славеност над неумрле његове праотце — писменост, о којој и најпростији Грк свагдер мисли и сања.

Србљин у округлој својој капици и свом једноставном оделу, види ћеш улазећем у дућан најпре госта, а затим купца и из целога његова бића изражује се радостна природа, одличије његова народа.

Чивут седи гладак, брадат, или брозњице (песчи, комболој) мотанућ око руку, у тесном свом дућанчићу и неприличним својим викањем пролазеће кроз улице на сајам к себи позива.

Занатлије, који из чивутскога бића свагде на видик долази. — Све овде тргује, сви циганчари, све скучари, све је дубоко замишљено и рачунске ћуди.

По тесних улицах вароши људи, кроз које се турају продавци хлеба, меда и пића с великим виком: „симитах!“, „чајде!“, „буреках!“, „ђевреках!“, „халве!“, „салеп!“, „бузе!“ итд., шкрипљећа колица сељенах српских. Већином за биволе запрегнута по тесних и онако улицах, пут затварају.

Ништа толико туђином у окo не пада, колико потпуно помањкање женех на улицах. Врло редко видети је коју просећу турску бабу белим рубцем на лицу до очију покривену, а неком варошку од партеније до пету као дугачком кабаницом заогрљену, поспорај дућанчићах, касним кораком пролазити, а особита је ствар, када човек коју Србкињу преко пута проћи види. Једино што је од женског спола у Београду видети, то су сељанке, које или да што купе, или да што продају, у Београд долазе“.

И. М. Петровић.

Zaključak: Beograd pre 80 godina

Ovaj zapis iz 1926. godine vraća nas još dalje u prošlost – u Beograd kakav je 1842. video Stepan Marjanović. Njegov opis nije samo istorijski dokument, već i živa slika grada koji se ubrzano menjao: od turskih grobalja i drvenih džamija, preko prvih državnih ustanova, do trgova, pijaca i ljudi različitih naroda koji su zajedno činili tadašnju varoš.

Upravo u tome je vrednost ovakvih tekstova. Oni nam omogućavaju da Beograd upoznamo očima savremenika, bez kasnijih tumačenja i prepravki istorije. Svaki ovakav zapis predstavlja mali vremenski prozor kroz koji možemo da zavirimo u svakodnevni život grada pre gotovo dva veka.