Ovo je drugi deo razgovora sa Branislavom Đ. Nušićem objavljenog u almanahu Reč i slika 1926. godine. Nakon razgovora o nastanku drama, „Gospođi ministarki“ i razvoju naše dramske književnosti, novinar razgovor usmerava na tadašnje umetničke prilike u Kraljevini SHS, položaj Umetničkog odeljenja i rad Narodnog pozorišta u Sarajevu.
То је оно: један тренутак у животу читаву вечност. Затим радим једну сеоску комедију „Ушао ђаво у село“. И радим комедију коју сам био напустио читаву годину дана, па јој се опет вратио. То је „Госпођа Министарка“.
— Да ли ћу стићи да израдим и све остале ствари које имам у пројекту, то зависи у првом реду од мога стомака (г. Нушић пати од стомака) и од ове бикарбоне, — у колико ми она буде помогла да ми стомак не пркоси инспирацији.
Овде је завршен разговор са г. Нушићем, драмским писцем. Како је г. Нушић био и први начелник Уметничког Одељења, интересовало нас је шта он мисли о нашим уметничким приликама, сад кад се толико говори о укидању тог Одељења. Г. Нушић, на све спреман, био је љубазан да нам каже следеће:
— Кад сам именован за начелника Уметничког Одељења имао сам пред собом тек у зачетку. Пре свега, требало је да том одељењу прибавим raison d’être. На њему није било само да организује одељење као такво (— овде г. Нушић, занео се највише с тих првих радова, устаје и брзо шета по свом кабинету —), већ и да целокупни наш уметнички живот на известан начин регулише.
Uroš Predić je ovaj alegorijski crtež načinio u Orlovatu 4. februara 1905. godine, povodom Nušićevog jubileja. Branislav Nušić prikazan je razapet između vremena, dužnosti, publike, priznanja, kritike, mladosti, starosti i slave. Publika ga udara „priznanjem“, starost ga vuče za noge, kritika čeka sa kosom, dok slava stoji po strani sa lovorovim vencem. Crtež duhovito, ali i prilično gorko, prikazuje sudbinu umetnika koji čitavog života radi pod pritiskom očekivanja, a pravo priznanje često dobija tek kada mladost prođe. Predić je ispod crteža svojom rukom ostavio posvetu i potpis.
— Тешкоће су биле несавладљиве. Не може се ни данас рећи да се у том погледу много учинило. Имало се борити и са заблудама и са неравнодушношћу и са сепаратистичким тежњама. А што је најглавније, са недостатком закона и уредаба које би регулисале наш уметнички живот. Изузимајући нашу драмску уметност, која је имала своја средишта по позориштима, и нешто мало уметничких организација у Загребу (Друштво Хрватских Књижевника, Удружење Ликовних Уметника, Уметничка Школа, Глазбени завод и т. д.) на свима другим странама владала је дезорганизација. У свему није та дезорганизација ни данас савладана.
… Законске пројекте који би се односили на књижевност и уметност ја сам израдио на основу једне анкете. Тај су рад ревносно наставили и довршили начелници који су долазили за мном. Пред скупштину се са тим законима данас тешко може допрети. У доба инвалидског закона, закона о станаринама, и пореског закона… (овде се разговор прекида, јер улази инжењер који извештава о старом трошку и глумцима; за њим технички шеф, који саопштава шта је са кулисама за отварање сезоне и другим стварима из његове надлежности. После овог интермеца, наставља г. Нушић) … после пореског закона… и многих других… тешко је пред Народну Скупштину излазити са законима о уметности. Вероватно ће они још прилично дуго почекати. А све дотле Уметничко Одељење неће моћи развити пуну своју делатност, и све дотле ће онима који решавају о буџету падати на памет мисао о укидању тог одељења.
На крају повели смо разговор са г. Нушићем — управником позоришта. Разговор је био о конференцији коју је г. Нушић недавно сазвао, а њен главни предмет било је постављање биста драмским писцима у сали сарајевског позоришта. Идеја г. Нушића врло је оригинална па смо хтели о њој нешто више да сазнамо.
— Желим да сали која није грађена за позориште дам мало више уметничког изгледа. Поред осталог дошао сам на идеју да у фоајеу поставим неколико биста. На конференцији коју сам сазвао због те ствари, повела се прилично опширна дискусија. И ако сам ја намеравао да се поставе бисте само неколицине наших чувенијих драматичара, конференција је изређала готово све наше драмске писце. Па се после тога прешло на књижевнике. А кад смо стигли до Шекспира, није било тешко отићи ни до Плаута, Еврипида, Софокла и других. Видећи да је ствар узела свакојаке размере, дошао сам до закључка да бисте поставим у сали и то испод сваке ложе по једну. Тако ће у прво време бити места за десет писаца. Не буде ли ни то довољно, мењаћемо сваког месеца постављене бисте, додао је г. Нушић смешећи се. Надам се да ћу тако дати прилике публици да види не само све наше драматичаре него чак и кинеске!…
… Досад је била главна сметња раду мала, уска позорница у дворани сале. Сада је позорница купила у дубину, т. ј. проширила се на њен рачун. Тако смо, пре свега, добили већу и ширу бину која је широка 14 м. а дубока 14½ м. У исто време дужина сале је смањена и тако постала много пријатнија.
Затим сам магазинске сместио тамо где је данас позоришни ресторан, а од пређашњих магазинских постале су лепе, простране и хигијенске гардеробе. Редитељске гардеробе су више бине, а пред сваком је мали балкон, тако да ће редитељи моћи облачити се, контролисати рад на позорници. У подруму који гледа на обалу Миљацке и који је досад био мртав простор, биће смештен ресторан, из кога ће водити директне степенице у фоаје.— А сад још да вам покажем „Нушићеву кулу“. (Тако зову Сарајлије један дозидани „ћошак“.) Она врши врло важну функцију, јер ће кроз њу моћи улазити кола и коњи директно на позорницу, што се досад чинило с много муке. —
Овде је г. Нушић завршио разговор с обећањем да ће нам другом приликом изложити своје мисли о репертоару сарајевског позоришта. Како је у августовској свесци већ било речи о репертоару Сарајевског позоришта, ми смо се обећањем задовољили.
Be the first to comment