Žene počinju bivati duboko milosrdne tek kad su i same duboko nesrećne, u sređi su bezdušne i pustoglave, sasvim obratno od čoveka koji je dobar samo kad je srećan.

Mona Liza

Blago cara Radovana

Često, sve ideje koje imamo o nekoj ženi dolaze samo od dobrog ili lošeg iskustva sa nekom sasvim drugom i drugačijom ženom. Najgore govore o ženi oni koji su bili najsrećniji u ljubavima, nesrećnici su uvek kratki u svojim refleksijama o ženi.

Žene imaju stalnu potrebu da budu voljene, i kad one same ne vole, i zato se često predaju i ljudima koji su im inače fizički nemili.

Žena ide više za ljubavlju čovekovom, nego za svojom prirodom. Žena može da se zanese za bogatašem ili artistom, za vojnikom ili sportistom, za lepim ili za umnim, ali se najzad dadne, često za ceo život, sasvim drugačijem čoveku nego kakvog je zamišljala i želela.



Jedna velika i nesrećna ljubav jedne žene od srca može da joj društveni i intimni život učini nemogućim za ceo vek. Žena to instiktivno oseća. Zato se žena često lako daje, ali se lako ne zaljubljuje. Žena veruje da se sačuvala od čoveka samo kad zna da se nije zaljubila. Zato je i mnogo manje zaljubljenih žena na svetu nego što iko misli. Braneći se od ljubavi žena misli da se odbranila i od čoveka. Žena dobro zna da je slaba samo kad voli.

Čovek nikad ne zna kad ga žena voli. On uvek traži da to sazna po spoljnim znacima, koje, međutim, žena namerno izvrće, jer je intriga njenog spola uvek glavni deo njene ljubavi.

Naprasitost i nasilje čovekovo je njegova ogromna beda, naročito prema finoći i mirnoći žene koja sve saznaje intuicijom i urođenom gipkošću.

Žena brzo prozre čoveka, naročito dobro uoči njegove slabe i zle strane, čak je i ne interesuju vrline kojima on zrači među drugim ljudima. Žena gleda u čoveku protivnika i tirana, i onda kad ga najvećma voli, zato nikad ne gubi iz vida njegove slabosti, kojima se u toj borbi ona služi većma nego svojom snagom.

Žene, stvarno, nikada nisu indiferentne prema čoveku. Već s prvim pogledom, ona jednog čoveka ili mrzi ili voli, ali nikad nije prema njemu ravnodušna.

Prvi znak ljubavi jedne žene, to je kad želi da se osami i zdvoji iz sveta. Žena koja odmah ne napusti svoje dotadašnje navike, vara i sebe i čoveka o svojoj ljubavi.

U ljubavi je žena uvek dete ili divljak, a kao dete i divljak, ni ona nema pamćenje za svoje emocije. Ona je u stanju da bude najravnodušnija prema čoveku kojeg je nekad bezumno volela, i čak da se s njim dalje ophodi bez ikakve veze s njenom prošlošću. I da mirno sve poreče, i da hladno sve unizi. Prošlost za ženu ne postoji. Pazite dobro kako žena ponekad govori pred novim čovekom o svojoj prošlosti s ponižavanjem, i kako o svom bivšem ljubavniku iz prošlosti govori bez srdžbe i bez žaljenja, i bez potrebe da se ičeg seća. O nečem što je pre nazivala svetinjom, i ključem svoje sudbine, ona može da govori i u sasvim profanom momentu. Žena ne priznaje prošlost, a još je manje žali, ali ona grabi od svakog momenta sve što može ugrabiti. Ali ako ne misli na prošlost, ne misli ni na budućnost: žena živi samo i potpuno u sadašnjici.

Dok žena voli, ona ne zna za druge opasnosti nego da bude napuštena ali i prvi znak da prestaje voleti jedna ljubavnica, to je kad dobije strah od javnosti.

Ako vas žena napušta prva, to nije što je uvređena vašim rečima ili delom, nego što je po sredi drugi čovek. Retko se koja žena, i posle najveće poruge, odvoji od čoveka dok se prethodno nije najpre pobrinula da ne ostane sama. Najsvirepije osećanje ženino je osećanje usamljenosti.

Najopsasnije je hvatati ženu u laži. Posle prve takve scene, ona se toliko uzme na um da vi ubuduće nećete moći lako razaznati njenu laž od njene istine. Kao što gusenice imaju boju lista na kojoj leže, ili kao što polip dobije boju predmeta za koji se uhvati, i žena tad dadne sebi izgled kakav joj treba. Čovek može samo jednom uhvatiti ženu u laži; ali posle toga ona postane toliko oprezna, da se zatim napravi gospodarem i sebe i onog koji je lovi u lažima. Njena nova laž je posle takvog slučaja uvek suptilnija od čovekovog starog iskustva. Vi ćete ženu samo uhvatiti kako laže, ali će ona vas uhvatiti u sredstvima kojim se ovde služite; a to je mnogo dublje. Zato ko hoće da upozna ženu, treba da je pre svega pusti da se pokazuje kakva jeste, i da veruje da je ne žbirite, i najzad, da ne sumnja nikad kako vam je milija ona nego istina o njoj.

Žena je istinitija prema sebi nego čovek, jer čovek ide za onim što je naučio, a žena ide za onim što oseća. čovek uvek uradi što mora, a žena uvek uradi što hoće.

Žena u koju smo zaljubljeni prestaje biti za nas obično ljudsko biće, nego ili postane beli anđeo ili crni sotona. Prema tome, žena izgleda ili našom velikom srećom ili velikom bedom, zavisi od ogledala u kome smo je uhvatili. Neosporno, žena ima u sebi jedno morbidno osećanje, koje je delimično ludilo: žena uvek mora da ima nekog koga će mučiti, bilo muža ili ljubavnika. To mučenje je mnogo puta žestoko, a mnogo puta u sitnim merama; žena nas muči i onda kad voli i onda kad ne voli. Zbog toga kad je žena i najvećma napadnuta, čak i nepravedno, ona neće da razuverava dokazima nego samo maglovitim rečima. Ona iskreno veruje da je čovek voli samo onda kad zbog nje pati, i kad u nju stalno sumnja. Za nju spokojan čovek izgleda ravnodušan i leden.

Žene su izvanredno svirepe u svojoj osveti. Istina, one se ne vide takve u istoriji jer su bile uvek vrlo vešte da se sakriju iza leđa svojih ljudi.

Još će žena oprostiti čoveku i najteže poroke, ali žena ne prašta drugoj ženi ni njene najveće vrline.

Žena je dobra samo kad voli; ali kad voli, ona je viša od čoveka. Svakako, žena nikad nije naivna, a ljudi čak i ženu frivolnu zovu naivnom. Kod žene je urođeno da vara na malo i na veliko, svesno i nesvesno, namerno i nenamerno, a vrlo često i bez ikakve zle namere, i čak sasvim često iz najbolje namere: u najviše slučajeva, samo da bi se većma dopala. Ali jedna žena samo onoliko vredi koliko voli, a ona vara i kad najvećma voli. Ima žena koje nikad ne kažu laž, ali nikad ne kažu celu istinu. Mlada žena ima sve iskustvo starije žene, i svu radoznalost i ležernost devojčice. U mladoj ženi od dvadeset i pet godina počinje najveća strast za uživanjem, koja se zatim ne smiruje do njene pune propasti. Ali lukavstvo ženino nije uvek zloća. Lukavstvo je dokaz slabosti i straha, većma nego zloće i zlonamere.



Žena voli čoveka dok joj veruje. I onda kad ga ne voli, ona traži da joj ipak veruje. Ne voli se braniti ni kad je kriva; i hoće da ima iluziju da je držite za dobru i kad to nije. Kad je ne držite za dobru, ona veruje da je više ne držite ni za lepu. A njoj nije dovoljno ni da izgleda lepa, nego da bude jedina lepa. Kad žena treba da se počne braniti ona se ne brani, nego prestane da voli i počinje da mrzi. Zato, ne objašnjavaj se, nego ili uzmi ili ostavi. Duboko je uvrečena kad je prave krivom, a nije kriva; a još je više uvređena ako joj kažu da je kriva kada to odista jeste. Žena nema osećanja odgovornosti kao ni dete, i ona se brani suzama, a ne razuveravanjem. Ali i kad moli za oproštenje, to ne znači da priznaje krivicu, nego izbegava grube scene.

Ljudi nikad ne mogu da razlikuju ženinu laž od ženine istine. Ali ipak ljudi osećaju lažljivca, i kad ne mogu da se odbrane od laži. Brak se najčešće sastoji od jednog lažova i jednog nasilnika. Žene kad lažu, one uvek lažu na krupno i totalno; i kad imaju da sakriju sitnicu, žene negiraju i sve drugo što je s tom sitnicom u vezi, i to brzo, odlučno i konačno. Nije nigde bila, nije nikog videla, nije ništa čula, ne poznaje uopšte osobu za koju je vezuju zli jezici, nije bilo ničeg… A pošto tako poriče sve totalno i sve konačno, zato se lako i ne zapliće, i ima uvek stav odvažan. A pošto ne laže uvek da naškodi, ona ne uzima laž za sredstvo kako bi drugima učinila zlo, nego samo da sebi učini dobro. Žena zna da ima nekih istina koje mogu da sve upropaste, ako se reknu samo iz ljubavi za istinom; i zato se ona služi lažju, ne prabacujući sebi da je lažov, verujući čak da dobar cilj uvek vredi koliko i odbar princip.

Ako hoćete da vas žena voli, treba joj dati prilike da vas sto puta slaže, i da uvek izgleda kao da to ne vidite. Žena je toliko gipka i prilagodljiva da, posle dva susreta sa nekim čovekom, tačno zna kakvu on ženu voli. I već od tog momenta ona prestaje dabude onakva kakva jeste, i kakva će i dalje za sebe ostati; a daje sebi sve one odlike po kojima misli da će se najviše dopasti. Tako se ona napravi drukčijom nego što je u stvari, da ubrzo naliči većma na naš model nego na svoju prirodu. Ona se toliko brzo obrne u samoj sebi da prosećan čovek ne može ni da je prati u tom neverovatnom njenom obrtu. Ona tim samo postaje zagonetnija za glomazni duh čovekov, koji ne ume da je posmatra u tom njenom nameštanju kako bi od one kakva jeste, postala najednom onakva kakva nije. Žena je i inače uvek jedno biće za sebe i za ceo svet, a drugo za čoveka kojeg voli. Najčudnije je možda i to što se svakoj zaljubljenoj ženi čini da mora izgledati drukčija nego što jeste; i da bude okićena draguljima i vrlinama kakve nema, a ne samo onim koje ima, i da sebi izmišlja čak i drugo poreklo, i drukčije društvene veze; a sve to uvek prema ukusu čoveka kojeg hoće da opseni.

Žene ne mogu da ne varaju i kad su najzaljubljenije. Kad je žena izgovorila najveću laž, izgledala je sebi najveća. Laž daje ženi osećanje superiornosti nad čovekovim umom i talentom, i naročito daje joj osećanje sigurnosti pred urođenim brutalnostima čovekovim. Žena se ne služi lažju da napadne, nego da se odbrani. Nikad ne pitajte ženu da vam kaže nešto od svoje prošlosti. Nijedna ne voli da ima prošlost, niti joj daje kakvu cenu; a ako vam krije prošlost, to nije zato da nju sačuva za sebe, nego da vas ne izgubi. Ako hoće da prećuti prošlost, to je i zato što je žena prema prošlosti odista ravnodušna, jer žena po prirodi nije romantik. Žena ne podnosi spomen. Ona bezdušno sve krije jer ne želi da ima oči ni na čemu što nije u vezi sa čovekom koje voli u tom trenutku. Žena živi s dana na dan.



Žene vole samo veseljake koji ih zasmejavaju i iznenađuju. Žena mrzi čoveka koji je smešan, ali uživa u čoveku koji joj sve drugo napravi smešnim. Žena je nosilac radosti, i ne ceni nego ono što zrači i razdragava. Više za ženu vredi jedan dobar kalambur, nego najdublja Njutnova istina. Za nju više vredi čovek duhovit nego dubok, a više blistav nego duhovit. Žena voli ležerne ljude jer joj oni praštaju njene ležernosti i radoznalosti; i voli poročne, jer se žene daju za porok a ne za vrlinu. Njih plaši vrlina koliko i um, jer um čovekov žena smatra za lukvastvo i za svirepo oružje prema ženi.

Svaka žena je dosadna osim one koju volimo. Međutim, ženi nije dosadan nego samo onaj čovek koji joj se ne divi, ili koji je ne želi, ili koji se ne divi makar njenom ukusu, ili se ne interesuje bar njenim psetom. Žena je azijski satrap kod kojeg uspevaju najplodnija laskanja samo ako su prikladno izrečena; ona tu pazi na reši, a ne na misli. I kad zna da joj lažu, ona voli te lepe reći laži većma nego divljenje koje joj se prećutkuje.

Mnogi veruju u intuiciju žene, a ta intuicija izvesno i postoji. Svakako, za mene, intuicija žene nije isto što i intuicija umetnika: jer je intuicija žene sterilna, a intuicija umetnikova je tvoračka. Intuicija žene je bolesna vidovitost, a ne konstruktivna sila.

Lepotice ne čeznu za lepim ljudima, kao ni bogate za bogatašima. Lepe ljude vole žene koje nisu lepe, kao što za bogatim čezne fukara. Istina je da lepota čovekova osvaja odjednom, a karakter i duh čovekov osvajaju polagano, jer se karakter i duh ne obraćaju ženinom životu fizičkom nego moralnom. Veliki čovek to je za ženu velićina koja zamara, dubina koja plaši, pedantnost koja odbija, princip koji gađa u glavu. Za ženu više vrede dve radosti, nego jedna sreća, a više vredi sreća nego slava. Najlepše žene pođu obično za ljude bez lepote, a često čak vole i ružne ljubavnike. Mnogo puta žena ne voli čoveka ni čijoj se lepoti najviše divi; jer svaka žena instiktivno oseća da je fizička lepota žensko oružje, a ona to svoje oružje ne voli da vidi u rukama muža ili ljubavnika.

Viša inteligencija žene je uvek zlodejna za čoveka od srca. Takva žena je naoružana do zuba. Ako je čovek duhovno manji od nje, ona seče; ako je čovek silniji, ona se mačuje. Nikad se kod žene sa velikom inteligencijom nisu uspele da razviju više osobine srca.

Lepe žene su manje sklone poroku nego ružne. Lepotica se zadovoljava divljenjem i obožavanjem svoje okoline, a ružna traži utočišta u prvom ljubavniku koji je bude smatrao da nije ružna. Zato su ružne žene većma zauzete naporom da se dopadnu, nego lepe, kojim ato uspeva i bez napora. Prvi čovek koji takvu ružnu ženu nađe da je lepa, i koji joj to pokaže, postaje njen neodoljiv gospodar. Da bi se dopale ljudima, ružne žene postaju muzičarke, spisateljice, slikarke, filantropi, a sada čak i parlamentarci.

Žena voli većma lepotu nego vrlinu; ali žena voli samo svoju lepotu. Tuđa lepota joj izaziva zlu krv, kao tuđ novac i tuđ nakit. Ljudi su naprotiv u tom pogledu viši od žene, jer su u stanju da se dive i čoveku lepšem i umnijem i bogatijem od sebe. Jedino što ljudi ne opraštaju drugom čoveku, to je kad ima lepšu ženu nego što je njegova. Jedan čovek uvek izgleda drugom čoveku nedostojan lepe žene; i ljudi često jurišaju na lepoticu samo da je otmu čoveku kojeg redovno smatraju smešnim pored nje, i onda kada taj čovek nije nimalo smešan.

Ima žena moralno korektnih, ne iz ljubavi za čoveka i za moral, nego samo zato što su po karakteru pasivne, ili što ljubavi ne daju nikakvu cenu. Druge su opet moralne iz udobnosti za sebe, ili iz odvratnosti za javnu bruku. A treće su moralne iz krajnjeg nepoznavanja poroka. Svakako, fizički moral nije u prirodi ni u ukusu ženinom koliko je u ukusu čovekovom; dokaz, što je žena u stanju da se celom svetu pokaže gola, kad bi znala da bi je ceo svet našao lepom kao boginjom.

Ima žena koje su verne i kad ne vole; a ima žena koje su jednom čoveku neverne i kad su u njega istinski zaljubljene. To su anomalije, ali koje su ipak istine, čak vrlo obične. Žene koje su verne i kad ne vole, verne su čoveku zato što nisu po prirodi sklone poroku. A druge su žene neverne čoveku, samo zato što su odveć verne sebi samima. čovek odista mora izneveriti sebe, ako je, protivno prirodi, veran nekom drugom.

Žena postaje neverna najčešće kad je to najmanje mislila, a često i kad to nije ni želela. Ne padaju samo poročne i pokvarene, nego često i savršeno čiste, i po prirodi verne. Žena pada iz raznih razloga: iz ljubavi, iz dosade, iz strasti fizičke, iz sujete, iz slabosti volje, iz interesa materijalnog, iz romantike, iz manije, iz perverzije iz osvete. Znači, najmanje deset različitih povoda, koji se nikako ne daju nazvati pokvarenošću fizičkom, kako se neverna žena obično okrivljuje. Žena koja pada u porok, uopšte nije toliko razvratna koliko je slaba. Kad ljudi ovo uvide, smatraće takvu ženu više za nesrećnu nego za rđavu.

Ima među ženama više heroja nego što ih ima među ljudima, ali su ljudi celu istoriju prigrabili za sebe, i za priče o sebi. Međutim, mi smo heroji u bojnoj vatri, a žene u hladnoj svakidašnjici; mi smo hrabri pred smrću, a one pred životom; mi pred drugim čovekom, a one pred celom sudbinom. Žena koja je lepa, ima za ceo dugi niz godina svoje mladosti da se očajnički brani od ljudi lepih, snažnih, bogatih, titulisanih, uplivnih, moćnih, slavnih; ili čak što je najteže, da se brani od ljudi iskreno u njih zaljubljenih. Da se brani i od onog kojeg i sama voli!… Niko ne zna koliko treba imati moralne snage, ili koliku ljubav za drugog čoveka, pa odoleti svim zamkama koje mi ljudi bacamo pred žene. – Žena voli svoje dete i kad je rđavo i ružno; i ona ljubi svog muža i kad je ceo dan na ta usta govorio laži i pogrde. Ona ide za čovekom i kad je razvratnik, i pomaže ga i kad je raspikuća. Ona prima u naručja i čoveka koga niko više ne želi da primi u kuću; i pruža mu svoja uta, i kad mu niko ne bi pružio svoju ruku.

Žena ima više nežnosti, a čovek ima više dobrote; žena je velikodušna, a čovek je plemenit. Žena oprašta ali ne zaboravlja; čovek zaboravi i kad ne oprosti. Kad god je žena velikodušna, ona je to uvek prema čoveku, a nikad prema ženi. Na deset ljudi ima jedan uman, a na deset žena ima jedna glupa.

Ne čekajte nikakvo dobro od ženine pameti, nego samo od ženinog srca. Ja pamet čoveka računam po onom šta kaže, a pamet žene po onom što ne kaže. Žena moral smatra estetikom, a čovek logikom; a to znači da je moral kod nje u osečanju, a kod njega u glavi. Zato je žena moralnija nego čovek.

Žena je, ipak i neosporno, najveća iluzija čovekova. Ne postoji nijedna sreća koja je u stanju da domaši radost ljubavi. Sve drugo može biti slava, uspeh i satisfakcija, ali je žena jedino pijanstvo srca. Ni sve tamne strane ženina karaktera kao da ne postoje nego zato da bude osvetljen samo jedan njen deo, onaj u kojem ona najviše zrači i koji je uvek božanstven. Nema nesreće čovekove koju žena nije u stanju ili da sasvim neutralizira, ili veoma ublaži. Velićina žene je u velikim momentima, u sitnim događajima je ona sitna.

Najveća ženina nesreća, to je kad počne verovati da njena lepota propada. Ovo verovanje, na žalost, počinje vrlo rano, čak pre tridesete godine i zato je potpuna sreća ženina vrlo kratkog veka. Strah da poružnja, dostiže vrhunac njenog očajanja, kakvo ljudi ne mogu ni zamisliti. Ova vrsta nesreće ne postoji za čoveka, zato što on s godinama ne poružnja, nego često postane čak i lepši. Osim toga, čovekova lepota nema u društvu i životu ono mesto koje ima lepota ženina. čovek bi imao isto očajanje samo kad bi znao da s godinama propada njegova pamet, ali se i to događa sasvim suprotno, je je čovek s godinama sve pametniji. Samo gubitak zdravlja i časti, bile bi za čoveka dve nesrće nepopravljive zauvek, a sve drugo je odista samo u njegovim rukama. Ženino o?ajanje za izgubljenu lepotu, prevazilazi i njeno žaljenje za izgubljeno zdravlje, ili za svoje propalo ime. One bi volele biti i bolesne, i važiti za nečasne, i biti siromašne, nego važiti za ružne među ljudima, i možda, još više među ženama.

Fragmenti o ženi, Jovan Dučić, Blago cara Radovana


0 Comments

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

en_USEnglish
en_USEnglish